Izvještaj(čić)

1 02 2014

Bila ona, neka, vožnja. Ona kojoj ću ime spomenuti.

Can’t Get Enough, epizoda II

I kako da napišem nešto o njoj, a da se ne probude neki vjetrovi, koji bi me mogli natjerati da se ne popnem na bicikl, i odpedalam negdje na sat-dva. A napolju snijeg, led, hladnoća. A vjerujem da mnogi, koji su bili i vozili, nose mnogo lijepih sjećanja, slika i doživljaja…
Biću kratak.

U prvom redu, iznenadiše me neki novi ljudi. Facebook je i ovaj put potvrdio svoju ulogu medija koji spaja ljude. I to prilično efikasno. I tako, objavljivanjem članka sa pozivom na vožnju, javiše se i ljudi iz Avenia Cycling Club-a,… vozili bi… trebali bi popiti kaficu… da porazgovaramo… da se upoznamo… Odoh na kaficu, kad tamo puno poznatih, atmosfera puna entuzijazma, čak i nekoliko meni jako dragih ljudi, koje nisam vidio jako, jako puno vremena. I obećaše da će sutra pridružiti na vožnji.

Sutra ujutro, iznenađenje. U parku mala gužva. Pa dobro i nije gužva, nego desetak, ako ne i dvanaestak biciklista. 🙂 Peleton(čić). Biće ovo dobar dan.

Na putu prema Klašnicama pridružuju nam se još dvojica biciklista, a i ja otkrivam da je na jednoj od benzinskih pumpi kompresor za gume neispravan. 🙂

U Klašnicama draga lica ljudi iz MTB kluba Laktaši. Goran, Mihajlo, Milan… Zabava je mogla da počne. Eto, prvo brdo je tu odmah, čim skrenete sa glavnog puta… 🙂

Da ne dužim, video sa vožnje je ispod.

Sve u svemu, jedno fanastično druženje.

Jedva čekam sljedeću vožnju. 🙂

A vi… idete li sa nama?

Advertisements




Boris Čikić: Pokušaj prvi

27 07 2011

Dobro je. Još uvijek ima entuzijasta….

Da… u ovom članku ću vam predstaviti kolegu, biciklistu, Borisa Čikića, i njegov prošlonedeljni pokušaj…

Naravno… sve je počelo na Facebook-u, porukom, u jednoj od naših lokalnih biciklističkih grupa, a koja se uz to još i zove: Grupa Biciklističke Solidarnosti.

Gledam i ne vjerujem  šta čitam. Rekoh, “…biće tebi teško, brate…”, nasmješih se, i sjetih se nekih ukočenosti…

A poruka kaže:

Dara Pickard: Poziv za biciklističku solidarnost

Pozdrav

Ljudi, ja, Boris Čikić ću u nedelju 24.7.2011. pokušati opet da oborim svoj lični rekord u vožnji biciklom za jedan dan.

Plan mi je da krenem iz Sarajeva (00:00 h) prema Bugojnu, Vakufu, Jajcu, Krupi na Vrbasu, Karanovcu, i  očekujem da ću u Banja Luku stići negdje oko podne i tu bi napravio pauzu od nekih sat vremena,  da bi se putovanje nastavilo put Gradiške, pa sve do Zagreba, naravno starom cestom.

Pretpostavljam da ću za taj dan uspjeti preći 450 km,  i neću pričati o tome koliko je to zahtjevno i kakvi su bolovi u pitanju, ali ću Vas sve zamoliti da me ispoštujete svojim dolaskom i vožnjom u nekom dijelu pomenute rute jer mi je svaki vid pozitivne energije i više nego potreban.

I imam jedinu molbu za ljude koji se odazovu mom pozivu, a to je da voze iza mene kako ne bi vozio u zavjetrini jer je to ipak moja lična borba.

Puno Vam hvala i vidimo se na vožnji…

Pozdrav

Boris

_________________________________________________________________________

Detalji puta:

Sarajevo – start sa Sebilja u 00:00

Visoko   Kakanj   Vitez   Travnik   Turbe   Donji Vakuf

Jajce   Bočac   Krupa na Vrbasu

Banjaluka – pauza 1h, centar grada 12:00

Laktaši   Nova Topola   Gradiška    Okučani   Novska

Kutina   Popovača    Ivanić Grad   Sesvete

Zagreb – cilj – katedrala iznad trga Bana Jelačića

Pozdrav, Boris

 

…ova poruka je dobila 15-tak lajkova. Izgleda da se ljudima svidjelo.

I tako, nije prošlo ni pola dana, kad se počinju pojavljivati prvi glasići želje da se, bar malo, solidarišemo sa ovako zanimljivom ličnošću…

Vladan napisao, ljudi se skupili, iako je tamni oblak, pun kišnih kapi bio stalno iznad grada, otišli do kanjona, i dočekali Borisa:

Vladan Malesević:
 SVI KOJI ŽELE DA PRUŽE PODRŠKU BORISU ČIKIĆU DOGOVOR JE PAO !!!
Sutra 24.07.2011. u 9:45 okupljanje kod Zelenog mosta i polazak u 10 h prema Kanjonu, u susret čovjeku koji sigurno zaslužuje podršku i vožnja sa njim do Banja Luke, a ako ko želi i dalje !!!
PODRŽMO KOLEGU BICIKLISTU U OVOM NESVAKIDAŠNJEM PODUHVATU !!!
 

Klik. Evo prve fotografije. Kanjon.

Kanjon

Dopedalaše tako, zajedno do parka Petar Kočić, i, izgleda sve više biciklističkog, Staklenca.. gdje odmoriše, kaficu popiše. I naravno, dobro se zezaše.

Klik. Evo i druge fotografije. Staklenac, espresso, i malo odmora…

Staklenac

Naravno, tu putovanje nije završilo. Neumorni Boris je nastavio… a da li je uspio, pročitajte sami. Sam članak je osvanuo na Grupi, i mislim da bi bila prava šteta ne podijeliti ju sa ostatkom biciklističke, a i ostale, javnosti. Evo…

Boris Čikić: Moja priča

Subotu 23.7.2011. sigurno neću zaboraviti nikad, jer sam baš na taj dan donosio neke od mojih najtežih odluka.

Nalazio sam se u Sarajevu potpuno sam, u potpuno praznom stanu, koji mi je ustupio prijatelj.

Ništa ne bi bio toliki problem da se baš na taj dan nije spojilo nebo sa Sarajevom.

Svako normalan bi rekao da takvi vremenski uslovi ne mogu da se dešavaju ljeti, jer  jednostavno – nije normalno. Sjedim i molim Boga da prekine sa tim ludilom od nevremena i kao da me čuo. Kiša je prestala da pada negdje oko 21h što je poprilično olakšalo moja razmišljanja dal’ krenuti ili ne mada sam ja znao da nema odustajanja jer sam obavjestio toliko prijatelja, koji su čitavim putem vjerovali u mene.

Bilo je tu još nekih razmišljanja – tipa kuda krenuti – jer iz Sarajeva na tu stranu postoji autoput i put preko Kiseljaka. Autoput je imao svojih prednosti, a i nedostataka tako da sam u poslednji čas odlučio da krenem prema Kiseljaku upravo zbog toga što je bilo mnogo vode, a i vidljivost je bila mala.

Prije same vožnje sam otišao do minareta obližnje džamije i dodirnuo sam isti i pogledao prema nebu i zamolio Boga da me čuva na putu i da ne bude kiše. Vjerujem da, kad imaš pred sobom velike ciljeve, apsolutno nije bitno ko si, šta si, kome se Bogu moliš, jer tad samo razmišljaš kako ćeš uspjeti i ko će ti sve pomoći.

Iz Sarajeva sam krenuo tačno u 00h, sa Sebilja,  odakle me ispratila moja frendica Imrana, kojoj mogu da zahvalim na ovih par prekrasnih fotki koje imam.

Znači, prvi put sam vozio prema Kiseljaku i samo to saznanje je bilo velika prepreka, sve dok me pred istim nisu presrela tri tornjaka, kao tri teleta sa razjapljenim čeljustima. Dva tornjaka su mi trčala tik pored noge dok sam ja drečao na njih vozeći kao nikada do tad. Na moju žalost bila je uzbrdica, tako da će ona kod mene biti zapamćena kao uzbrdica koju sam najbrže izvozao. Taj događaj me držao poprilično dug dio moje rute.

Prolazeći pored jedne pumpe kod Kiseljaka, vidio sam na istoj da se prikazuje podatak kako je 12 oC, što je poprilično otežavalo moje planove, ali me nije sprečavalo da nastavim.

Na putu prema Kiseljaku su pored mene proletila tri automobile, tako da sam ja pomislio da se nalazim na vrhu neke planine i da gledam avione. Tad mi baš nije bilo svejedno, jer bi se sa psima borio, a od ovih bi samo fleka od mene ostala.

Bilo je na putu i divljaka koji su urlali iz kamiona i auta… kao da na putu vide ne znam ti ja šta, ali je to vjerovatno posljedica tranzicije, kao nekakav poslednji dobačaj čovjeka iz Bosne na ljestvici evolucije.

Na svu sreću u tom jutru, nedelje 24.7.2011., to je kratko trajalo jer sam išao put Komara, a na istom je bio zabranjen saobraćaj za auta, jer su bili radovi na jednom od mostova. Sarajevo je na 550 metara nadmorske visine, odakle sam se penjao na nekih 630, pa opet spuštao na nekih 300, da bi se popeo na Komar koji je visok 930 metara nadmorske visine. Sve bi to bilo sjano da tog jutra na Komaru nije bilo toliko hladno i maglovito. Temperatura sigurno nije bila iznad desetak stepeni, a ispred mene samo malo svjetla – kao u tunelu. Vozio sam kroz oblak tako da nije morala da pada kiša, ona je jednostavno bila tu.

Uvijek kad se vozite uzbrdo, uvijek vam slijedi jedinstvena nagrada – vožnja nizbrdo, što je bilo poprilično lijepo, pogotovo kad vas dočekuje zora. U Donjem Vakufu sam napravio pauzu od nekih petnaestak minuta, gdje sam opet na moje čuđenje mogao da primjetim čopor od nekih petnaest do dvadeset pasa koje ne možete vidjeti ni u filmovima. Od Vakufa, kako kažu biciklisti sve mi je išlo na nogu, sve je bilo nizbrdo kanjonom moje rijeke Vrbas, ali tu je počeo da me napada vjetar, što je bio ogroman problem za ostvarenje mojih ciljeva. Pošto mi je bio plan da u Banja Luku dođem u podne, morao sam da momački zapnem i da pravim što manje pauze. Prvi ljudi koji su me dočekali bila su dvojica biciklista na koje sam naišao nešto malo poslije Krupe na Vrbasu, što je u takvom momentu, ne mogu vam opisati – mnogo lijep osjećaj.

Njihov komentar je bio: „PA ŠTA JE OVO? VOZIMO IZ BANJALUKE VJETAR U PRSA, VOZIMO PREMA BANJALUCI VJETAR U PRSA“.

Valjda se sve nešto uskovitlalo i govorilo mi da trebam da odustanem. Razmišljao sam ja neki dio puta i o tome, jer sam bio poprilično iscrpljen, ali su me prijatelji čekali u rafting klubu Kanjon, tako da o tim problemima nisam imao kad da razmišljam, a morao sam malo i da ispoštujem dvojicu biciklista pa da ne kilavim baš previše. Nakon što smo se ispozdravljali i izgrlili, što mi je dodatno napunilo baterije, svi smo se zaputili u park Petra Kočića. Upravo tad su oblaci opasno počeli da se kovitlaju i osjećalo se da će kiša svakog momenta, a ja sam imao konverzaciju sa svojim Bogom „…ne još, ne još!…“. U toku vožnje kao da smo se nas dvojica dogovorili da je u redu da kiša počne u 12:25h, valjda zbog toga što smo se na neki način cjenkali pa sam nakon njegove ponude prihvatio da to bude baš tad. To su neka moja vjerovanja koja su se dešavala u mojoj glavi. Ipak su me došli dočekati moji prijatelji i nije red da pokisnu na samom početku.

U park smo bukvalno uletili u 12:25, i na iznenadjenje, kiša je počela, sa prethodnicom udara gromova, kakve nikad nisam čuo. Imao sam osjećaj da su nekakvi plotuni sa neba. Za mene je to sve nekako prosto nevjerovatno i zagonetno, ali mnogo prijatno moram vam priznati.

Tu u parku sam zajedno sa prijateljima napravio najveću pauzu od nekih devedeset minuta. Mnogo smo se zezali i oni su me bukvalno ponovo stavili na noge, kao kad mala beba prohodava. Neki su me zapričavali, neki masirali, neki zavijali, a moje misli su bile usmjerene samo prema mojoj djevojci, u kojoj se mogao vidjeti pogled zadovoljstva. Kiša je neprestano padala i ja sam opasno razmišljao da prekinem, a kako bi to čovjek mogao da učini kad su tolike oči uprte u njega a iste imaju toliko povjerenja i vjere u uspjeh.

Kiša je toliko padala da sam imao osjećaj da je nastavak u stvari bilo više plivanje, ali su me prijatelji potpuno spakovali, što sa nepromočivim duksom, što sa nevjerovatnom energijom. To je sve bilo toliko nabrijano, da sam ja zaboravio da odem do crkve, i dodirnem zvonik i zahvalim se Bogu što me ispoštovao i čuvao do Banjaluke, tako da sam malo skrenuo sa moje rute u Laktašima i otišao do crkve da je dodirnem.

Nastavio sam sve do Mahovljana, gdje me dočekala rodbina moje djevojke. Mnogo lijep osjećaj kad te svi gledaju sa očima divljenja, i sad vi meni recite kako ja svojoj majci i sestri da obećam da tako nešto neću opet uraditi. Nastavio sam prema Gradišci i negdje pred Topolom me dočekao još jedan biciklista iz Gradiške, Vedran, i sa njim sam vozio i razgovarao sve do Gradiške, gdje smo napravili jednu pauzu uz piće.

Gradiška

Na graničnom prelazu sam prošao veoma brzo, a pošto su me pratili moji roditelji i djevojka autom, oni su mi ispričali kako se carinik čudio što prate biciklistu kog nema sve do Zagreba. Ali je onda bilo baš smiješno, kad je ćale rekao

„…nije samo do Zagreba, nego od Sarajeva do Zagreba…“. Cariniku tek tad ništa nije bilo jasno.

Čim sam ušao u Hrvatsku, kao da se sve urotilo protiv mene. Bio sam potpuno mokar, temperatura se sve više spuštala i što je najgore vjetar je tako udarao u prsa, da je bilo prosto nemoguće voziti. Bilo je pet sati, i u tom momentu nije bilo nikakve šanse da iznevjerim sve prijatelje koji su vjerovali u mene… jednostavno bi ostavio srce na cesti, ali ne bi odustao.

Prva tri kilometra sam vozio nešto više od tri sata, a u nekim normalnim uslovima to bi iznosilo maksimalno sedam minuta. Vozio sam sa vjerom, da će vjetar prestati i da ću da se zaletim iz sve snage i ispunim sva očekivanja, ali to se nažalost nije desilo. Poslednjih četrdeset do pedeset kilometara sam vozio četiri sata, što pokazuje kolika je to patnja i borba bila, ali kad sam shvatio da agonija jednostavno mora da prestane i da nema šanse da dođem do Zagreba ni za još dva dana u takvim uslovima, jednostavno sam stao i sam sebi rekao to je to.

Mnogo gorak okus u mom biću.

Putovanje je završilo u Kutini, negdje oko pola deset, nakon pređenih 346 kilometara.

Mnogo mi je žao i krivo, što nisam uspio da dođem do katedrale u Zagrebu i na taj način završim svoju priču, o jednoj vožnji jednog potpuno običnog čovjeka. Uprkos gorčini, treba čovjek biti ponosan na sve što je uradio,  jer kad se pogleda zna da je učinio nadljudski napor i bukvalno ostavio srce na cesti za svoje prijatelje.

Ljudi, hvala vam na tome do neba… mnogo ste me zadužili.

Pozdrav,

Boris

Boris Čikić, biciklista

Šta reći, nakon svega ovoga, nego… Bravo !!!

…i vidimo se na drumu, naravno… 🙂





Glamoč je pao…

12 07 2011

Bio. Vozio. Bilo jaaako lijepo. Nisam se pretjerano umorio. Živ sam.

Hoću još.

Evo pokušavam da nešto pametno smislim i napišem, nebi li ovaj članak počeo da se razmotava, ali, bojim se da imam problema. Neako mi je dosta toga još uvijek tu, u glavi, a nebih želio da vas gnjavim sa nekakvim detaljčićima, koji samo meni znače. Evo, pokušaću…

404

Spavanje. Sanjanje krivina. Nizbrdica. Ne, ne. Ja ih nisam sanjao. Jeste bilo malo nervoze prije spavanja, ali to su samo oni leptirići koji dođu pred neko malo veće putovanje… I na kraju buđenje. “…ma još 5 minuta…”, i pet po pet, dođe i 4 sata. “…’Ajmo, momče, na noge lagane…”. Gledam u mrak, i pitam se da nisam malo poranio… Poslije higijene, par minuta kasnije… Dobro je. Zora će….

Bickl je na asfaltu, i krećem lagano prema Staklencu. Grad spava. Kroz raskrsnice prolazim bez straha od limenih kutijica… Zora je.

Ispred Staklenca sačekam akademskih pet minuta, za svaki slučaj. Možda je neko ipak odlučio da danas vozi. Sjetio sam se svih onih koji su mi pisali, izražavajući svoje žaljenje što neće moći na ovu vožnju, jer bi trebali spavati dva puta, ovdje, u Banja Luci… A i onih koji su podijelili neke savjete, i poželjeli srećan put… Ništa, ljudi. Biće vožnji….

Krenuo. Bi mi nekako drago. I prvi semafor. Crveno. Stadoh. Okrenuh se i napravih fotografiju.  “…vidimo se…”. Krenuh. Prođe i jedna patrola. Pogledašmo se, i svako na svoju stranu. Ja ću u Glamoč… Hahahaha…

...vidimo se...

Pa lagano prema Kolima. A dosta je i turista, željnih mora, protutnjalo Manjačom tog jutra. I neka dječica su pozdravljala bicikliste, sa zadnjih sjedišta tatinih ili maminih automobila… A jutro predivno. Ni toplo, ni hladno. Taman onako kako treba. Dolazi jutro. Jedan od prvih ljudi, koji nije bio u automobilu, je bio jedan kosac, gore blizu Kola. 5 je sati. Prva je Bonžita otvorena. Život je lijep.

Do Čađavice sam stvarno uživao. Predivno jutro, prava temperatura, bez vjetra. Čak se i tijelo nije budilo. Ništa ne žulja, ništa se ne koči. Noge predu kilometre. Puštam da me nizbrdice nose. Ovakva vožnja se ne napada. Nego lagano, i samo da sam u zoni. I onda se može i na Mars. Tijelu samo daj da pije i jede, i to je to.

Manjača je pala za 3 sata i jedan minut. Na putu AVNOJ-a dva momka idu u suprotnom pravcu. Pozdravljaju. Cikloturisti. Rano je jutro.

Do raskrsnice, koja vodi put Podrašnice, Baraća, a i Glamoča, provodim u dosta dobrom raspoloženju, gledajući kako se brzina ustabiljuje iznad 25 km/h….. Imam dobar tempo. Izgleda će biti sve u redu.

Skrećem kroz pumpu, i pravac Podrašnica. Par kilometara niže, eto i prvog odmora. Espresso. Banane. Voda. Začuđeni pogledi u prodavnici. Odmor.

Kafa, kao i uvijek, razvedri. I krehuh lagano. Ma, sve super. Sa desne strane puca pogled u predivne doline. Priroda. Idem jako nizbrdo. Ali, ja ne želim da idem nizbrdo. Grozno. A nizbrdica traje li, traje… „…neću ovo…“ Eto me, idem 50-tak na sat. Šibam nizbrdo. A trebao bih ići lagano uzbrdo. Neko je tu nešto pogriješio. Ma, oni na Google-u nemaju pojma. Mogli su malo bolje odraditi posao za ove naše terene. Jer svaka nizbrdica ima svoju uzbrdicu…. A ispred mene su Mliništa. 1270 m. A ja idem nizbrdo. Grozno.

I, naravno, u svom tom šibanju nizbrdo… „…PUC…“ …. „Šta je sad… Ma, sigurno neki kamen zapeo o obruč…“ Ruka ispod sjedišta je utvrdila da je, juče kupljena, torbica otpala. Iako je pored glavnog mehanizma imala i sigurnosni mehanizam. Otpala.

„…Ajoj. šta ću sad. U njoj su mi bile pare, lična, alat, guma…Kako ćiu ju naći u onoj travi pored puta. I gdje je uopšte ispala. Pa ja sam samo kočio 30-tak metara. A gdje je ona. Kasniću… „  Okrenem se i nazad. Desetak sekundi pedalanja prema gore, i… Crni zamotuljak na sred puta. Radost.

Ko je ovde nemiran...

Ne da sam imao sreće. Rekonstuisao sam: Išao sam jako nizbrdo, točak je zveknuo u rupu na putu (kojih je bilo ohoho), od siline udarca, torbica otpdada, udarao bankinu pored puta, i umjesto da završi u travi, na početku neke šumice (za koju sam kasnije saznao da je minsko polje tamo, možda 🙂 ), završava na asfaftu. I čeka moj povratak.

Uzeh neposlušnu torbicu, montiram ju na upravljač, da je ne izgubim iz vida, kad… Pet motorista iz suprotnog pravca, idu i pozdravljaju… Pozdrav momci. Izgleda se biciklisti lakše sporazumjevaju sa motoristima.

I tako se profil polako mijenjao. Ide se lagano gore. Prvi jači znoj pada. Gutljaj vode. Idemo gore. Lagano. Sljedeća na redu su Mliništa. Puf, pant…Puf, pant… Lagano uzbrdo. Nađem svoj ritam i udri… Putari popravljali put, i malo zezali „..momak… daj okreni taj biciklo dole… biće ti lakše…“ ahahaha… „…Vidimo se gore, ljudi….“ Još malo.

A eto i Mliništa. A eto i voz. Ćiro na nekih 1100 metara nadmorske visine. Naravno, zarđao, i u prilično ružnom stanju. Obavezno fotografisanje pored table. Sviruckanje automobila. Pozdravljaju.

Jedna od zanimljivosti je ta da Mliništa nisu prevoj, kao što sam i mislio, nego su samo jedno mjestašce blizu samog prevoja. Znači još malo. Uzbrdo, znoja. Pa će se sve proljepšati, kad se krene nizbrdo. Jer svaka uzbrdica ima svoju nizbrdicu… J

Na samom prevoju tabla. Velika bijela. I ćirilica

A poslije table zrikavci. Ahahaha. Kao da sam ušao u zemlju zrikavaca. Zri-zri. Zri-zri. Još malo pa i sebe neću čuti. Definitivno jedno novo iskustvo. Predio pomalo planinski. A spust i nije bio neki. Sa samog prevoja se ne srmoglavljuje, nego se uđe u kao neko sedlo, malo dole,pa malo gore, pa onda… Pravi spust. Prema Polju Glamočkom…

Na jednom mjestu stajem, i snimam fotografiju, istu kao fotografija, koju sam našao na Internetu, tražeći ilustraciju za poster, za ovu vožnju. Glamočko polje. Još 20-tak km do Glamoča.

Polje Glamočko, mojom rukom

I smorih se. Ma, tamo se nalazi jedan dio puta ravan k’o daska, a duuuugačak. Kažu da je to pomoćna pista Aerodroma. I široka je kao dva puta. I par kilometara ravan. Smarajući.

300 na sat

Eto mene i u Glamoču. Kod table sam primjetio da se u Glamoču može kupiti crni lak u spreju.

Glamoč - Гламоч

Opet do prodavnice, da se kupi kakve mješovite robe za pomalo umornog putnika. I litar vide, naravno. Pa do parka. A park(ić) okružen kafićima. Troje djece, i ja u park(ić)u. Nekako sam imao utisak da me mnogi pogledi prate. Biciklista u punoj opremi gnjavi tamo nekakvu ribu i paradajz. Ahahahaha. Dođe mi jedanod dječaka, koji se igrao u parku, i pitao „….čiko, čiko, gdje ste kupili bicikl…“ „..od jednog mog druga…“, odgovorih, a on će „…e, dobro da i ja znam gdje ću kupiti novi….“.

Kasnije je došao sa svojim biciklom, pa smo još koju prozborili . Gume, kočnice, brzine.

Malo se i odspavalo. Tačnije odremuckalo. Na klupi. U parku. I ne da mi je prijalo, nego… Malo odmora od torture tijela, i noge gore da se krv spusti plus pola table čokoladnih napolitanki čine čuda. Mže se nazad.

14:00. Dubok uzdah, nazad u sedlo, i idemo… nazad. Par znatiželjnih pogleda, dok napuštam grad. Dobro je, nije baš tamo sve ravno. Idem lagano nizbrdo, i držim dosta dobar tempo. Nekakav vjetrić malo propiruje. Nije baš neka vrućina, mada bi bilo dobro da je bar par stepeni hladnije. Samo malo više vode, i to je to. Idemo gore. Nazad na prevoj.

Ali ne baš tako lako. Kad sam shvatio šta se dešava, počeo sam se nekontrolisano smijati. Vrućina… brdo… znoj… napor… i neke muve. Ahahahaha. Ali ne obične, nego neke veće, prozirnih krila, i velikih zelenih očiju. Slete, zabodu, i piju. Grozno. Mene su samo jednom dohvatile. Pecnulo je. Meni smiješno. Idem uzbrdo, želio bih brže, a noge nemogu, vrućina, one kruže, ja, kao konj kada se brani repom, mlataram rukama oko zadnjeg trapa, svakih 20-tak sekundi… Ahahahaha….

Patnja je patila sve do sedla. Pa onda cvrčci. Mislim da mi je dosta životinjskog svijeta za danas.

Prevoj. Bijela tabla i ćirilica. Radost.

A onda prestajem sa pedalanjem. Tražim najaerodinamičniji položaj. Pokušavam da se pretvorim u oblik kapi, i… idemo doleeee…. Jedno 15-tak minuta spusta. Jedan od najdužih spuštanja .

A spustih se u dolinu, iz koje opet treba izaći, tamo prema Podrašnici. Znate kako je lijepo vidjeti put, kojim trebate proći, a koji je urezan na brdu ispred vas, i još se i dalje penje uzbrdo. Nema šta, predivan prizor. Staneš sa strane, i pomjeriš pogled na neku zelenu poljanu. Jer zelenilo smiruje…

Malo po malo, eto i Podrašnice. Zelenkovcu sam samo mahnuo, bližilo se veče…. Malo vode, banana, i nastavak, do jedne od najomiljenijih krivina.

E, ta krivina se nalazi na glavnom putu prema Mrkonjiću, par kilometara prije Balkane. Na njoj je i mali prevoj, odnosno tačka od koje je, pa sve do Banja Luke, sve nizbrdo. Osim onog penjanja na Dabrac, da bi se uhvatio novi zalet prema kući. Juhuhuuuu….

Mahnuo Balkani, prozujao pored Mrkonjića, pa spust do Bjelajca. Bez okrenute pedale. Pa onda blaga nizbrdica, onim kanjončićem, taman da se može okretati do 30-tak km/h, sve do raskrsnice ispod Dabraca.

A na raskrsnici komedija.

Nekako smo zajedno, i ja na biciklu, i jedan veliki bijeli šleper, došli na raskrsnicu, i oba trebamo gore… Budući da sam ja malo brži u skretanju, napravih malu prednost… Kad.. čujem ne baš tako lijepo škrgutanje mjenjača, bruku motora… i bijeli šleper se poravnava sa mojom malenkosti, i idemo lagano gore, zajedno. I vidim vozača, nešto objašnjava.Kroz zatvoren prozor.  Pantomimom mu objašnjava da ga ne čujem. Čova spušta procor, kad ono „…e… momak… ‘oćeš da se trkamo do gore…“ Smije se… „…nemam ja toliko snage…“, smijem se, i pozdravljam. Ode on gore. Malo brže od mene. Dobro, dobio me je danas. A sljedeći put ću se spremiti…. 🙂

Dabrac. Posljednji prevoj. Puštam se do podnožja. Još malo. Već mi se gubi glas. Dosta mi je i vode. Pogledah na dres. Smiješno. Kao da sam u fabrici soli. Naime, toliko sam soli, kroz znoj izbacio, da su mi se ramena, koja su na dresu crna, bila potpuno bijela. Isto tako i laktovi. I popih još jedan gutljaj.

Dabrac. Posljednja planina.

U Krupi kupovina banana, i taman da se popnem na bicikl, vlasnik izađe iz prodavnice, i popričasmo. Odakle momče, kuda, kad si krenuo… Tamo-vamo. Čovjek reče da i on vozi do Bočca. Objasnih mu kako je bicikl odličan lijek protiv banaka, kredita, stresa… Na trenutak se zamisli. Još par riječi, i polijećemo…

Još malo. Par krivina, Tijesno. A u Tijesnom ljudi pripremaju rafting prvenstvo. Huči Vrbas. Još malo. Prolazi jedan automobil. Neko sa fotoaparatom iz automobila, fotografiše umornog biciklistu. Blic. Pa Karanovac. Pa Šeher. Pa Ekvator. Pa pijaca. Dolac, ispred hostela dvoje Poljaka pričaju. Ispod mosta,pa  lijevo. Radost.

21:12 ispred zgrade. Juhuhuuhu. 🙂

Da, bicikl je bio malo teži na stepenicama, nego jutros. Ali tako je poslije svake vožnje. Šta ćeš.

Sve u svemu, evo i brojeva.

257.55 kilometara, 13 sati, 40 minuta i 2 sekunde vožnje.

1 espresso, 3 Bonžite, 5,5 litara vode, 2 mala Gud kikirikija, 5 banana, pola hljeba, 2 paradajza, 1 tunjevina, čoko-napolitanka, 2.5 gr soli i 2.5 grama sode bikarbone.

Sutra ujutro otišao na kafu sa kolegama.

Do sljedeće vožnje… Pozdrav.  🙂





Fruška gora, izvještaj

25 05 2011

22:30. Subota.Provjeravam još jednom mail, provjeravam Facebook, da se nešto nije promjenilo, ili mi je neko nešto napisao. Gasim računar. Nekako mi je drago. I ne spava mi se. Sve potrebne stvari su spakovane, bicikl čist, podešen i podmazan. Ja obrijan. Još malo….

Još jednom izlazim na balkon i pogledam u nebo. A nebo zvjezdano. Dobro je, vremenska prognza nije promašila. Sutra nas očekuje lijep, pravi majski dan.

Muvam se po kući, ponovo prolazim mislima kroz ruksak, da se eventualno prijsetim da li sam nešto zaboravio. A nisam. I dođe vijeme da se krene…

Vežem pertle, ljubim suprugu i ćerkice… “…odoh ja…”. Poželjele su mi srećan put.

Spustih bicikl niz stepenište, i eto me ispred zgrade… Ugodno je. “Prošetaću se sa biciklom…” …i tako, gurajući, preko Venecije, do rasksnice gdje smo se rekli naći. Ponoć je.

Zovem Mihu, sve je u redu. Dolazim do Mihe, kad Vanja uplivava. Miha postavlja nosač, pakujemo se. Smijuljimo se… Kad eto i Mihajla. Meni još nije jasno da idemo na Fruškogorski MTB maraton.

Ovo kao da se nekom drugom dešava.

Krećemo.

“…eto, momci, idemo….” . Radost.

Kafa se popila na pumpi. Idemo dalje.

Na granici zeza sa carinicima. “Momci, gdje idete?” “Na Frušku goru, imamo maraton…” “pa imate samo dva bicikla nazad….” “….imamo četiri bicikla, i nijedan nije otpao, od brzine… hehehehe”

Srbija.

…lagano preko Iriškog venca, do Kamenice, pa lijevo prema Popovici. Ja gulim tjesteninu sa tunjeviom, a ostale Mihajlo hrani sa pečenicom. Neznam ko je u pravu… Već prvi kilometri uspona prema planinarskom domu kažu da smo na pravom mjestu. Nekoliko biciklista u zagrijavanju, penju brdo, prema mjestu starta.

Dođošmo. Milion ljudi, milion bicikala… Sa svih strana. Tu je i Makedonija, i Crna Gora, i Hrvatska, Mađarska, Bugarska….Masa. Među njima i Banjalučani. Oni su krenuli juče, pa su kampovali na startu, naspavali se, odmorili se. Sve lagano. Obradovali smo se poznatim licima. Pozdravljamo se….

Svi mi..., © Siniša Plavšić

Kad telefon zvoni. +381660… “Ma, sigurno je neko pogriješio…” “Halo”, “Halo, ovde Igor. Evo me na startu….”. A Igora sam upoznao u virtuelnom svijetu, na opasno dobroj Cikloberzi, i postali “virtuelni” drugari. A sad ćemo postati i pravi.

Iz ruksaka izvadih brevet kartice (a što je sasvim druga priča, da ne gnjavim), i putem starta. Popričasmo desetak minuta,”..kako ste prošli na prošlom brevetu… kako to, brevet … zašto baš brevet…”  stvarno malo vremena za tako puno tema za razgovor. 1. oktobra će biti više vremena. Sjajno.

Pa da, treba se i prijaviti. Otišli smo da se prijavimo, dobijemo startni broj, majicu i čarape. I bon za ručak poslije maratona.

Moj startni broj, na 19. Fruškogorskom MTB maratonu, i inače, prvi u životu, je 116.

Podijelišmo se tri grupe. Mali, srednji i veliki. Lagana nervoza. Još jedan gutljaj vode. Pogledam oko sebe. Milion biciklista. Dobro je. Na pravom sam mjestu.

Još malo, još malo... © Siniša Plavšić

Još minut do starta.

Deset, devet, osam, sedam, šest… pet četiri, tri, dva, jedan…. URAAA!!!

Adrenalin na sto. Idemo, idemo…. Pritisak raste. Pa, baš i nemam kontrolu na svojim postupcima. Letimo. Idemo nizbrdo. Sve leti. Leti kamenje, leti Željko, lete ostali. Kočenje. Da se ne naleti na nekog. Da sve pro]e kako treba. Fotografi fotografš[u. Malo blata nam neće smeteti….

I onda, dum… Idemo gore. Puf, pant… puf pant… Djeca me prestižu…. Nedam se. Samo čuješ “…lijevo, lijevo…” neko me obillazi sa lijeve strane…. Guram naprijed.

Izađošmo na vrh. Počešmo sa spustom. Sad sam ja vikao “…lijevo… lijevo….”, i prestizao…

Do sljedeće uzbrdice. Polako gubim dah.Voda, pa Bonžita. Hahahahahaaha. U jednom trenutku, ja polusažvakanom Bonžitom u ustima, pokušavam da udahnem što više vazduha. I razmišljam da mi je to vazduha malo. Daj još vode. Bonžita se mrvi. Meni smiješno. Ahahahahaha….

Tu je već neki 15-20-ti kilometar.”..a jesam se zeznuo. Trebao sam ići na mali… Ovih 56 će mi doći glave…. Ni sam neznam da li ću izdržati…. Koji sam ja kreten….”, pa krenuh da se smirujem… Nakon onog adrenalinskog šoka sa početka trke, polako ulazim u svoj ritam. Život je opet lijep.

Nailazim na Mihu. Vraća točak, nakon zamjene gume, na bicikl. Tu je i Vanja. Odlučujemo da zajedno krenemo. Uskoro se našoj družini priključuje i Siniša. Svi se saglasišmo da se ovaj maraton treba odvesti u nekom svom tempu. Jer su oni prvi tako brzo odmaglili, da bi, u najmanju ruku, bilo smiješno ganjati nekakav rezultat.

4 km, © Mihailo Bogdanović

Zato opušteno, da vidimo gdje smo. I da dišemo normalno. Sad mi je drago, ipak što nisam otišao na mali. Jer je ovaj veći.

Malo kasnije se hvatam u shvatanju našeg položaja. Fruškogorska šuma, sunce se promalja između grana, nema buke. Do naših ušiju dopire samo cvrkut ptica. Baš kao u pjesmama. Život je opet lijep.

….

Kontrolne tačke su opet druga priča. Dođeš, potpišeš se, popiješ malo vode, uzmeš bananu, ili Bonžitu, i nasmiješ se nekom komentaru… Da te malo oraspoloži… Jer nam nije baš sve bilo kao med i mlijeko.

Evo, sad kad razmislim, mi smo na maratonu vozili sve vrste terena, i downhill, po presušenom koritu potoka, i puno puta uphill, gdje smo na dosta mjesta gurali bicikle, jer se po korjenju nemože baš lako voziti uzbrdo, pogotovo, ako je brdo nagiba od 17 %. Strašno. A vozili smo i asfalt. i prolazili pored nekih izletnika, ljudi sa roštiljem, i njihov roštilj nam je par puta zamirisao…. mmmmm.

Pa ona stazica, kod čini mi se, Ledinaca. Uska jedno 30-tak centimetara, sa obe strane kanali od traktorskih guma. Duboki. A vrh jako izbrazdan. I tako jedno 2 kilometra. Jako nizbrdo. A sa strane nekakvo, koliko mi se čini trnje. Fantastično.

Voda, banane, potpis, bolničar..., © Mihailo Bogdanović

Na predposljednjoj kontrolnoj tačci su nas dvije žene, smijući se, uputile sa sasvim dobrog asfalta, na puteljak, uz živicu, i to jako uzbrdo, da smo morali sići sa bicikala, i izgurati se do vrha tog malog grebena, kroz gustu šumu, i na par mjesta koprive. Smijeh.

Pri kraju staze maratona, organizatori su nas počastili sa dva jaka, jaka uspona. Šta ćemo. Patnja. I nas četvorica, i još nekolicina ostalih sapaćenika. Puf, pant…. Još malo. Još samo malo.

Popešmo se na posljednji vrh, posljednjim atomima snage… Brz spust. Oštra krivina i ulazimo u poznatu ulicu.

Cilj.

Kraj. Gotovo. Nema više.

Hahahahahahaha. Gotovo. Spava mi se. Radost.

Završio sam svoj prvi maraton.

….

Nisam se tuširao.Presvukao se, i sa kolegama do ručka. Ne da mi je prijao. Nego sam uživao u savkom zalogaju. Mada, iskreno, da su mi tad pokosili kakve trave, i nasuli kantu vode, isto bi pričao…. Glad je opasna stvar….

I jedno pivo. “Živjeli… i sljedeće godine ovdje…”

Popakovašmo se, pozdravismo sa ostalima, i lagano prema Novom Sadu. Kad smo već tu. Šteta bi bilo da ne odemo….

Naravno, na spisku je prvi bio leskovački roštilj. Ja sam maznuo jednu pljeskavicu, i jedno pileće bijelo. „…e sad se može i pričati…“  A i ostali su slijedili moj primjer. Glad je opasna stvar.

Bilo je i prijedloga da se od na Tvrđavu, da se srkne kafica, mada je jedan pogled u nebo bio dovoljan da odlučimo da “…ipak ne….”, i lagano krenemo prema Banja Luci. Jer kiša će.

Što mi bliže kući, to jača kiša. Nema veze. Mi smo svojih 56 odradili po suncu. I umorili smo se.

U pola četiri zvonim na vrata, budim suprugu. “….Pa što ste se tako zadržali….”

Tuš. Spavanje, jer sutra se radi.

Malo teže padam u san, jer se toliko toga izdešavalo prošlih 24 sata, da se mora malo porazmisliti o svemu tome.‚Ma šta poraztmisliti, misli, slike mi same naviru… Kako sam ušao u onu krivinu, kako smo se patili na onom posljednjem usponu, kako smo putovali….. Pun utisaka.

Spavanje… Sanjanje…

U 7:30 sam na svom radnom mjestu. Radim.