Boris Čikić: Pokušaj prvi

27 07 2011

Dobro je. Još uvijek ima entuzijasta….

Da… u ovom članku ću vam predstaviti kolegu, biciklistu, Borisa Čikića, i njegov prošlonedeljni pokušaj…

Naravno… sve je počelo na Facebook-u, porukom, u jednoj od naših lokalnih biciklističkih grupa, a koja se uz to još i zove: Grupa Biciklističke Solidarnosti.

Gledam i ne vjerujem  šta čitam. Rekoh, “…biće tebi teško, brate…”, nasmješih se, i sjetih se nekih ukočenosti…

A poruka kaže:

Dara Pickard: Poziv za biciklističku solidarnost

Pozdrav

Ljudi, ja, Boris Čikić ću u nedelju 24.7.2011. pokušati opet da oborim svoj lični rekord u vožnji biciklom za jedan dan.

Plan mi je da krenem iz Sarajeva (00:00 h) prema Bugojnu, Vakufu, Jajcu, Krupi na Vrbasu, Karanovcu, i  očekujem da ću u Banja Luku stići negdje oko podne i tu bi napravio pauzu od nekih sat vremena,  da bi se putovanje nastavilo put Gradiške, pa sve do Zagreba, naravno starom cestom.

Pretpostavljam da ću za taj dan uspjeti preći 450 km,  i neću pričati o tome koliko je to zahtjevno i kakvi su bolovi u pitanju, ali ću Vas sve zamoliti da me ispoštujete svojim dolaskom i vožnjom u nekom dijelu pomenute rute jer mi je svaki vid pozitivne energije i više nego potreban.

I imam jedinu molbu za ljude koji se odazovu mom pozivu, a to je da voze iza mene kako ne bi vozio u zavjetrini jer je to ipak moja lična borba.

Puno Vam hvala i vidimo se na vožnji…

Pozdrav

Boris

_________________________________________________________________________

Detalji puta:

Sarajevo – start sa Sebilja u 00:00

Visoko   Kakanj   Vitez   Travnik   Turbe   Donji Vakuf

Jajce   Bočac   Krupa na Vrbasu

Banjaluka – pauza 1h, centar grada 12:00

Laktaši   Nova Topola   Gradiška    Okučani   Novska

Kutina   Popovača    Ivanić Grad   Sesvete

Zagreb – cilj – katedrala iznad trga Bana Jelačića

Pozdrav, Boris

 

…ova poruka je dobila 15-tak lajkova. Izgleda da se ljudima svidjelo.

I tako, nije prošlo ni pola dana, kad se počinju pojavljivati prvi glasići želje da se, bar malo, solidarišemo sa ovako zanimljivom ličnošću…

Vladan napisao, ljudi se skupili, iako je tamni oblak, pun kišnih kapi bio stalno iznad grada, otišli do kanjona, i dočekali Borisa:

Vladan Malesević:
 SVI KOJI ŽELE DA PRUŽE PODRŠKU BORISU ČIKIĆU DOGOVOR JE PAO !!!
Sutra 24.07.2011. u 9:45 okupljanje kod Zelenog mosta i polazak u 10 h prema Kanjonu, u susret čovjeku koji sigurno zaslužuje podršku i vožnja sa njim do Banja Luke, a ako ko želi i dalje !!!
PODRŽMO KOLEGU BICIKLISTU U OVOM NESVAKIDAŠNJEM PODUHVATU !!!
 

Klik. Evo prve fotografije. Kanjon.

Kanjon

Dopedalaše tako, zajedno do parka Petar Kočić, i, izgleda sve više biciklističkog, Staklenca.. gdje odmoriše, kaficu popiše. I naravno, dobro se zezaše.

Klik. Evo i druge fotografije. Staklenac, espresso, i malo odmora…

Staklenac

Naravno, tu putovanje nije završilo. Neumorni Boris je nastavio… a da li je uspio, pročitajte sami. Sam članak je osvanuo na Grupi, i mislim da bi bila prava šteta ne podijeliti ju sa ostatkom biciklističke, a i ostale, javnosti. Evo…

Boris Čikić: Moja priča

Subotu 23.7.2011. sigurno neću zaboraviti nikad, jer sam baš na taj dan donosio neke od mojih najtežih odluka.

Nalazio sam se u Sarajevu potpuno sam, u potpuno praznom stanu, koji mi je ustupio prijatelj.

Ništa ne bi bio toliki problem da se baš na taj dan nije spojilo nebo sa Sarajevom.

Svako normalan bi rekao da takvi vremenski uslovi ne mogu da se dešavaju ljeti, jer  jednostavno – nije normalno. Sjedim i molim Boga da prekine sa tim ludilom od nevremena i kao da me čuo. Kiša je prestala da pada negdje oko 21h što je poprilično olakšalo moja razmišljanja dal’ krenuti ili ne mada sam ja znao da nema odustajanja jer sam obavjestio toliko prijatelja, koji su čitavim putem vjerovali u mene.

Bilo je tu još nekih razmišljanja – tipa kuda krenuti – jer iz Sarajeva na tu stranu postoji autoput i put preko Kiseljaka. Autoput je imao svojih prednosti, a i nedostataka tako da sam u poslednji čas odlučio da krenem prema Kiseljaku upravo zbog toga što je bilo mnogo vode, a i vidljivost je bila mala.

Prije same vožnje sam otišao do minareta obližnje džamije i dodirnuo sam isti i pogledao prema nebu i zamolio Boga da me čuva na putu i da ne bude kiše. Vjerujem da, kad imaš pred sobom velike ciljeve, apsolutno nije bitno ko si, šta si, kome se Bogu moliš, jer tad samo razmišljaš kako ćeš uspjeti i ko će ti sve pomoći.

Iz Sarajeva sam krenuo tačno u 00h, sa Sebilja,  odakle me ispratila moja frendica Imrana, kojoj mogu da zahvalim na ovih par prekrasnih fotki koje imam.

Znači, prvi put sam vozio prema Kiseljaku i samo to saznanje je bilo velika prepreka, sve dok me pred istim nisu presrela tri tornjaka, kao tri teleta sa razjapljenim čeljustima. Dva tornjaka su mi trčala tik pored noge dok sam ja drečao na njih vozeći kao nikada do tad. Na moju žalost bila je uzbrdica, tako da će ona kod mene biti zapamćena kao uzbrdica koju sam najbrže izvozao. Taj događaj me držao poprilično dug dio moje rute.

Prolazeći pored jedne pumpe kod Kiseljaka, vidio sam na istoj da se prikazuje podatak kako je 12 oC, što je poprilično otežavalo moje planove, ali me nije sprečavalo da nastavim.

Na putu prema Kiseljaku su pored mene proletila tri automobile, tako da sam ja pomislio da se nalazim na vrhu neke planine i da gledam avione. Tad mi baš nije bilo svejedno, jer bi se sa psima borio, a od ovih bi samo fleka od mene ostala.

Bilo je na putu i divljaka koji su urlali iz kamiona i auta… kao da na putu vide ne znam ti ja šta, ali je to vjerovatno posljedica tranzicije, kao nekakav poslednji dobačaj čovjeka iz Bosne na ljestvici evolucije.

Na svu sreću u tom jutru, nedelje 24.7.2011., to je kratko trajalo jer sam išao put Komara, a na istom je bio zabranjen saobraćaj za auta, jer su bili radovi na jednom od mostova. Sarajevo je na 550 metara nadmorske visine, odakle sam se penjao na nekih 630, pa opet spuštao na nekih 300, da bi se popeo na Komar koji je visok 930 metara nadmorske visine. Sve bi to bilo sjano da tog jutra na Komaru nije bilo toliko hladno i maglovito. Temperatura sigurno nije bila iznad desetak stepeni, a ispred mene samo malo svjetla – kao u tunelu. Vozio sam kroz oblak tako da nije morala da pada kiša, ona je jednostavno bila tu.

Uvijek kad se vozite uzbrdo, uvijek vam slijedi jedinstvena nagrada – vožnja nizbrdo, što je bilo poprilično lijepo, pogotovo kad vas dočekuje zora. U Donjem Vakufu sam napravio pauzu od nekih petnaestak minuta, gdje sam opet na moje čuđenje mogao da primjetim čopor od nekih petnaest do dvadeset pasa koje ne možete vidjeti ni u filmovima. Od Vakufa, kako kažu biciklisti sve mi je išlo na nogu, sve je bilo nizbrdo kanjonom moje rijeke Vrbas, ali tu je počeo da me napada vjetar, što je bio ogroman problem za ostvarenje mojih ciljeva. Pošto mi je bio plan da u Banja Luku dođem u podne, morao sam da momački zapnem i da pravim što manje pauze. Prvi ljudi koji su me dočekali bila su dvojica biciklista na koje sam naišao nešto malo poslije Krupe na Vrbasu, što je u takvom momentu, ne mogu vam opisati – mnogo lijep osjećaj.

Njihov komentar je bio: „PA ŠTA JE OVO? VOZIMO IZ BANJALUKE VJETAR U PRSA, VOZIMO PREMA BANJALUCI VJETAR U PRSA“.

Valjda se sve nešto uskovitlalo i govorilo mi da trebam da odustanem. Razmišljao sam ja neki dio puta i o tome, jer sam bio poprilično iscrpljen, ali su me prijatelji čekali u rafting klubu Kanjon, tako da o tim problemima nisam imao kad da razmišljam, a morao sam malo i da ispoštujem dvojicu biciklista pa da ne kilavim baš previše. Nakon što smo se ispozdravljali i izgrlili, što mi je dodatno napunilo baterije, svi smo se zaputili u park Petra Kočića. Upravo tad su oblaci opasno počeli da se kovitlaju i osjećalo se da će kiša svakog momenta, a ja sam imao konverzaciju sa svojim Bogom „…ne još, ne još!…“. U toku vožnje kao da smo se nas dvojica dogovorili da je u redu da kiša počne u 12:25h, valjda zbog toga što smo se na neki način cjenkali pa sam nakon njegove ponude prihvatio da to bude baš tad. To su neka moja vjerovanja koja su se dešavala u mojoj glavi. Ipak su me došli dočekati moji prijatelji i nije red da pokisnu na samom početku.

U park smo bukvalno uletili u 12:25, i na iznenadjenje, kiša je počela, sa prethodnicom udara gromova, kakve nikad nisam čuo. Imao sam osjećaj da su nekakvi plotuni sa neba. Za mene je to sve nekako prosto nevjerovatno i zagonetno, ali mnogo prijatno moram vam priznati.

Tu u parku sam zajedno sa prijateljima napravio najveću pauzu od nekih devedeset minuta. Mnogo smo se zezali i oni su me bukvalno ponovo stavili na noge, kao kad mala beba prohodava. Neki su me zapričavali, neki masirali, neki zavijali, a moje misli su bile usmjerene samo prema mojoj djevojci, u kojoj se mogao vidjeti pogled zadovoljstva. Kiša je neprestano padala i ja sam opasno razmišljao da prekinem, a kako bi to čovjek mogao da učini kad su tolike oči uprte u njega a iste imaju toliko povjerenja i vjere u uspjeh.

Kiša je toliko padala da sam imao osjećaj da je nastavak u stvari bilo više plivanje, ali su me prijatelji potpuno spakovali, što sa nepromočivim duksom, što sa nevjerovatnom energijom. To je sve bilo toliko nabrijano, da sam ja zaboravio da odem do crkve, i dodirnem zvonik i zahvalim se Bogu što me ispoštovao i čuvao do Banjaluke, tako da sam malo skrenuo sa moje rute u Laktašima i otišao do crkve da je dodirnem.

Nastavio sam sve do Mahovljana, gdje me dočekala rodbina moje djevojke. Mnogo lijep osjećaj kad te svi gledaju sa očima divljenja, i sad vi meni recite kako ja svojoj majci i sestri da obećam da tako nešto neću opet uraditi. Nastavio sam prema Gradišci i negdje pred Topolom me dočekao još jedan biciklista iz Gradiške, Vedran, i sa njim sam vozio i razgovarao sve do Gradiške, gdje smo napravili jednu pauzu uz piće.

Gradiška

Na graničnom prelazu sam prošao veoma brzo, a pošto su me pratili moji roditelji i djevojka autom, oni su mi ispričali kako se carinik čudio što prate biciklistu kog nema sve do Zagreba. Ali je onda bilo baš smiješno, kad je ćale rekao

„…nije samo do Zagreba, nego od Sarajeva do Zagreba…“. Cariniku tek tad ništa nije bilo jasno.

Čim sam ušao u Hrvatsku, kao da se sve urotilo protiv mene. Bio sam potpuno mokar, temperatura se sve više spuštala i što je najgore vjetar je tako udarao u prsa, da je bilo prosto nemoguće voziti. Bilo je pet sati, i u tom momentu nije bilo nikakve šanse da iznevjerim sve prijatelje koji su vjerovali u mene… jednostavno bi ostavio srce na cesti, ali ne bi odustao.

Prva tri kilometra sam vozio nešto više od tri sata, a u nekim normalnim uslovima to bi iznosilo maksimalno sedam minuta. Vozio sam sa vjerom, da će vjetar prestati i da ću da se zaletim iz sve snage i ispunim sva očekivanja, ali to se nažalost nije desilo. Poslednjih četrdeset do pedeset kilometara sam vozio četiri sata, što pokazuje kolika je to patnja i borba bila, ali kad sam shvatio da agonija jednostavno mora da prestane i da nema šanse da dođem do Zagreba ni za još dva dana u takvim uslovima, jednostavno sam stao i sam sebi rekao to je to.

Mnogo gorak okus u mom biću.

Putovanje je završilo u Kutini, negdje oko pola deset, nakon pređenih 346 kilometara.

Mnogo mi je žao i krivo, što nisam uspio da dođem do katedrale u Zagrebu i na taj način završim svoju priču, o jednoj vožnji jednog potpuno običnog čovjeka. Uprkos gorčini, treba čovjek biti ponosan na sve što je uradio,  jer kad se pogleda zna da je učinio nadljudski napor i bukvalno ostavio srce na cesti za svoje prijatelje.

Ljudi, hvala vam na tome do neba… mnogo ste me zadužili.

Pozdrav,

Boris

Boris Čikić, biciklista

Šta reći, nakon svega ovoga, nego… Bravo !!!

…i vidimo se na drumu, naravno… 🙂

Advertisements

Radnje

Information

5 responses

27 07 2011
Milan

Strašno!

27 07 2011
zeljko_v

Da, strašno dobro… 🙂

27 07 2011
Stole

Pa dobro prijatelju, kolega, bivši zemljače… što se inatiš protiv nevremena? Sačekaj malo, pomeri za neki dan, neće da pobegne. Baš i ne vidim neku poentu insistiranja na samomrcvarenju da bi na kraju zaključio da je ipak previše i odustao. Odustaneš u startu, i obaviš posao kad bude moglo da se obavi.

27 07 2011
Rade Stojakovic

Svaka cast! Cilj je bio odlican, no…na tvoju zalost, priroda je ipak jaca 🙂 Inspiracija +1

28 07 2011
agroekonomija

Ovo je za veliko BRAVO! Ogroman je uspeh stići u jednom danu od Sarajeva do Kutine. Bravo Borise!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s




%d bloggers like this: