Glamoč je pao…

12 07 2011

Bio. Vozio. Bilo jaaako lijepo. Nisam se pretjerano umorio. Živ sam.

Hoću još.

Evo pokušavam da nešto pametno smislim i napišem, nebi li ovaj članak počeo da se razmotava, ali, bojim se da imam problema. Neako mi je dosta toga još uvijek tu, u glavi, a nebih želio da vas gnjavim sa nekakvim detaljčićima, koji samo meni znače. Evo, pokušaću…

404

Spavanje. Sanjanje krivina. Nizbrdica. Ne, ne. Ja ih nisam sanjao. Jeste bilo malo nervoze prije spavanja, ali to su samo oni leptirići koji dođu pred neko malo veće putovanje… I na kraju buđenje. “…ma još 5 minuta…”, i pet po pet, dođe i 4 sata. “…’Ajmo, momče, na noge lagane…”. Gledam u mrak, i pitam se da nisam malo poranio… Poslije higijene, par minuta kasnije… Dobro je. Zora će….

Bickl je na asfaltu, i krećem lagano prema Staklencu. Grad spava. Kroz raskrsnice prolazim bez straha od limenih kutijica… Zora je.

Ispred Staklenca sačekam akademskih pet minuta, za svaki slučaj. Možda je neko ipak odlučio da danas vozi. Sjetio sam se svih onih koji su mi pisali, izražavajući svoje žaljenje što neće moći na ovu vožnju, jer bi trebali spavati dva puta, ovdje, u Banja Luci… A i onih koji su podijelili neke savjete, i poželjeli srećan put… Ništa, ljudi. Biće vožnji….

Krenuo. Bi mi nekako drago. I prvi semafor. Crveno. Stadoh. Okrenuh se i napravih fotografiju.  “…vidimo se…”. Krenuh. Prođe i jedna patrola. Pogledašmo se, i svako na svoju stranu. Ja ću u Glamoč… Hahahaha…

...vidimo se...

Pa lagano prema Kolima. A dosta je i turista, željnih mora, protutnjalo Manjačom tog jutra. I neka dječica su pozdravljala bicikliste, sa zadnjih sjedišta tatinih ili maminih automobila… A jutro predivno. Ni toplo, ni hladno. Taman onako kako treba. Dolazi jutro. Jedan od prvih ljudi, koji nije bio u automobilu, je bio jedan kosac, gore blizu Kola. 5 je sati. Prva je Bonžita otvorena. Život je lijep.

Do Čađavice sam stvarno uživao. Predivno jutro, prava temperatura, bez vjetra. Čak se i tijelo nije budilo. Ništa ne žulja, ništa se ne koči. Noge predu kilometre. Puštam da me nizbrdice nose. Ovakva vožnja se ne napada. Nego lagano, i samo da sam u zoni. I onda se može i na Mars. Tijelu samo daj da pije i jede, i to je to.

Manjača je pala za 3 sata i jedan minut. Na putu AVNOJ-a dva momka idu u suprotnom pravcu. Pozdravljaju. Cikloturisti. Rano je jutro.

Do raskrsnice, koja vodi put Podrašnice, Baraća, a i Glamoča, provodim u dosta dobrom raspoloženju, gledajući kako se brzina ustabiljuje iznad 25 km/h….. Imam dobar tempo. Izgleda će biti sve u redu.

Skrećem kroz pumpu, i pravac Podrašnica. Par kilometara niže, eto i prvog odmora. Espresso. Banane. Voda. Začuđeni pogledi u prodavnici. Odmor.

Kafa, kao i uvijek, razvedri. I krehuh lagano. Ma, sve super. Sa desne strane puca pogled u predivne doline. Priroda. Idem jako nizbrdo. Ali, ja ne želim da idem nizbrdo. Grozno. A nizbrdica traje li, traje… „…neću ovo…“ Eto me, idem 50-tak na sat. Šibam nizbrdo. A trebao bih ići lagano uzbrdo. Neko je tu nešto pogriješio. Ma, oni na Google-u nemaju pojma. Mogli su malo bolje odraditi posao za ove naše terene. Jer svaka nizbrdica ima svoju uzbrdicu…. A ispred mene su Mliništa. 1270 m. A ja idem nizbrdo. Grozno.

I, naravno, u svom tom šibanju nizbrdo… „…PUC…“ …. „Šta je sad… Ma, sigurno neki kamen zapeo o obruč…“ Ruka ispod sjedišta je utvrdila da je, juče kupljena, torbica otpala. Iako je pored glavnog mehanizma imala i sigurnosni mehanizam. Otpala.

„…Ajoj. šta ću sad. U njoj su mi bile pare, lična, alat, guma…Kako ćiu ju naći u onoj travi pored puta. I gdje je uopšte ispala. Pa ja sam samo kočio 30-tak metara. A gdje je ona. Kasniću… „  Okrenem se i nazad. Desetak sekundi pedalanja prema gore, i… Crni zamotuljak na sred puta. Radost.

Ko je ovde nemiran...

Ne da sam imao sreće. Rekonstuisao sam: Išao sam jako nizbrdo, točak je zveknuo u rupu na putu (kojih je bilo ohoho), od siline udarca, torbica otpdada, udarao bankinu pored puta, i umjesto da završi u travi, na početku neke šumice (za koju sam kasnije saznao da je minsko polje tamo, možda 🙂 ), završava na asfaftu. I čeka moj povratak.

Uzeh neposlušnu torbicu, montiram ju na upravljač, da je ne izgubim iz vida, kad… Pet motorista iz suprotnog pravca, idu i pozdravljaju… Pozdrav momci. Izgleda se biciklisti lakše sporazumjevaju sa motoristima.

I tako se profil polako mijenjao. Ide se lagano gore. Prvi jači znoj pada. Gutljaj vode. Idemo gore. Lagano. Sljedeća na redu su Mliništa. Puf, pant…Puf, pant… Lagano uzbrdo. Nađem svoj ritam i udri… Putari popravljali put, i malo zezali „..momak… daj okreni taj biciklo dole… biće ti lakše…“ ahahaha… „…Vidimo se gore, ljudi….“ Još malo.

A eto i Mliništa. A eto i voz. Ćiro na nekih 1100 metara nadmorske visine. Naravno, zarđao, i u prilično ružnom stanju. Obavezno fotografisanje pored table. Sviruckanje automobila. Pozdravljaju.

Jedna od zanimljivosti je ta da Mliništa nisu prevoj, kao što sam i mislio, nego su samo jedno mjestašce blizu samog prevoja. Znači još malo. Uzbrdo, znoja. Pa će se sve proljepšati, kad se krene nizbrdo. Jer svaka uzbrdica ima svoju nizbrdicu… J

Na samom prevoju tabla. Velika bijela. I ćirilica

A poslije table zrikavci. Ahahaha. Kao da sam ušao u zemlju zrikavaca. Zri-zri. Zri-zri. Još malo pa i sebe neću čuti. Definitivno jedno novo iskustvo. Predio pomalo planinski. A spust i nije bio neki. Sa samog prevoja se ne srmoglavljuje, nego se uđe u kao neko sedlo, malo dole,pa malo gore, pa onda… Pravi spust. Prema Polju Glamočkom…

Na jednom mjestu stajem, i snimam fotografiju, istu kao fotografija, koju sam našao na Internetu, tražeći ilustraciju za poster, za ovu vožnju. Glamočko polje. Još 20-tak km do Glamoča.

Polje Glamočko, mojom rukom

I smorih se. Ma, tamo se nalazi jedan dio puta ravan k’o daska, a duuuugačak. Kažu da je to pomoćna pista Aerodroma. I široka je kao dva puta. I par kilometara ravan. Smarajući.

300 na sat

Eto mene i u Glamoču. Kod table sam primjetio da se u Glamoču može kupiti crni lak u spreju.

Glamoč - Гламоч

Opet do prodavnice, da se kupi kakve mješovite robe za pomalo umornog putnika. I litar vide, naravno. Pa do parka. A park(ić) okružen kafićima. Troje djece, i ja u park(ić)u. Nekako sam imao utisak da me mnogi pogledi prate. Biciklista u punoj opremi gnjavi tamo nekakvu ribu i paradajz. Ahahahaha. Dođe mi jedanod dječaka, koji se igrao u parku, i pitao „….čiko, čiko, gdje ste kupili bicikl…“ „..od jednog mog druga…“, odgovorih, a on će „…e, dobro da i ja znam gdje ću kupiti novi….“.

Kasnije je došao sa svojim biciklom, pa smo još koju prozborili . Gume, kočnice, brzine.

Malo se i odspavalo. Tačnije odremuckalo. Na klupi. U parku. I ne da mi je prijalo, nego… Malo odmora od torture tijela, i noge gore da se krv spusti plus pola table čokoladnih napolitanki čine čuda. Mže se nazad.

14:00. Dubok uzdah, nazad u sedlo, i idemo… nazad. Par znatiželjnih pogleda, dok napuštam grad. Dobro je, nije baš tamo sve ravno. Idem lagano nizbrdo, i držim dosta dobar tempo. Nekakav vjetrić malo propiruje. Nije baš neka vrućina, mada bi bilo dobro da je bar par stepeni hladnije. Samo malo više vode, i to je to. Idemo gore. Nazad na prevoj.

Ali ne baš tako lako. Kad sam shvatio šta se dešava, počeo sam se nekontrolisano smijati. Vrućina… brdo… znoj… napor… i neke muve. Ahahahaha. Ali ne obične, nego neke veće, prozirnih krila, i velikih zelenih očiju. Slete, zabodu, i piju. Grozno. Mene su samo jednom dohvatile. Pecnulo je. Meni smiješno. Idem uzbrdo, želio bih brže, a noge nemogu, vrućina, one kruže, ja, kao konj kada se brani repom, mlataram rukama oko zadnjeg trapa, svakih 20-tak sekundi… Ahahahaha….

Patnja je patila sve do sedla. Pa onda cvrčci. Mislim da mi je dosta životinjskog svijeta za danas.

Prevoj. Bijela tabla i ćirilica. Radost.

A onda prestajem sa pedalanjem. Tražim najaerodinamičniji položaj. Pokušavam da se pretvorim u oblik kapi, i… idemo doleeee…. Jedno 15-tak minuta spusta. Jedan od najdužih spuštanja .

A spustih se u dolinu, iz koje opet treba izaći, tamo prema Podrašnici. Znate kako je lijepo vidjeti put, kojim trebate proći, a koji je urezan na brdu ispred vas, i još se i dalje penje uzbrdo. Nema šta, predivan prizor. Staneš sa strane, i pomjeriš pogled na neku zelenu poljanu. Jer zelenilo smiruje…

Malo po malo, eto i Podrašnice. Zelenkovcu sam samo mahnuo, bližilo se veče…. Malo vode, banana, i nastavak, do jedne od najomiljenijih krivina.

E, ta krivina se nalazi na glavnom putu prema Mrkonjiću, par kilometara prije Balkane. Na njoj je i mali prevoj, odnosno tačka od koje je, pa sve do Banja Luke, sve nizbrdo. Osim onog penjanja na Dabrac, da bi se uhvatio novi zalet prema kući. Juhuhuuuu….

Mahnuo Balkani, prozujao pored Mrkonjića, pa spust do Bjelajca. Bez okrenute pedale. Pa onda blaga nizbrdica, onim kanjončićem, taman da se može okretati do 30-tak km/h, sve do raskrsnice ispod Dabraca.

A na raskrsnici komedija.

Nekako smo zajedno, i ja na biciklu, i jedan veliki bijeli šleper, došli na raskrsnicu, i oba trebamo gore… Budući da sam ja malo brži u skretanju, napravih malu prednost… Kad.. čujem ne baš tako lijepo škrgutanje mjenjača, bruku motora… i bijeli šleper se poravnava sa mojom malenkosti, i idemo lagano gore, zajedno. I vidim vozača, nešto objašnjava.Kroz zatvoren prozor.  Pantomimom mu objašnjava da ga ne čujem. Čova spušta procor, kad ono „…e… momak… ‘oćeš da se trkamo do gore…“ Smije se… „…nemam ja toliko snage…“, smijem se, i pozdravljam. Ode on gore. Malo brže od mene. Dobro, dobio me je danas. A sljedeći put ću se spremiti…. 🙂

Dabrac. Posljednji prevoj. Puštam se do podnožja. Još malo. Već mi se gubi glas. Dosta mi je i vode. Pogledah na dres. Smiješno. Kao da sam u fabrici soli. Naime, toliko sam soli, kroz znoj izbacio, da su mi se ramena, koja su na dresu crna, bila potpuno bijela. Isto tako i laktovi. I popih još jedan gutljaj.

Dabrac. Posljednja planina.

U Krupi kupovina banana, i taman da se popnem na bicikl, vlasnik izađe iz prodavnice, i popričasmo. Odakle momče, kuda, kad si krenuo… Tamo-vamo. Čovjek reče da i on vozi do Bočca. Objasnih mu kako je bicikl odličan lijek protiv banaka, kredita, stresa… Na trenutak se zamisli. Još par riječi, i polijećemo…

Još malo. Par krivina, Tijesno. A u Tijesnom ljudi pripremaju rafting prvenstvo. Huči Vrbas. Još malo. Prolazi jedan automobil. Neko sa fotoaparatom iz automobila, fotografiše umornog biciklistu. Blic. Pa Karanovac. Pa Šeher. Pa Ekvator. Pa pijaca. Dolac, ispred hostela dvoje Poljaka pričaju. Ispod mosta,pa  lijevo. Radost.

21:12 ispred zgrade. Juhuhuuhu. 🙂

Da, bicikl je bio malo teži na stepenicama, nego jutros. Ali tako je poslije svake vožnje. Šta ćeš.

Sve u svemu, evo i brojeva.

257.55 kilometara, 13 sati, 40 minuta i 2 sekunde vožnje.

1 espresso, 3 Bonžite, 5,5 litara vode, 2 mala Gud kikirikija, 5 banana, pola hljeba, 2 paradajza, 1 tunjevina, čoko-napolitanka, 2.5 gr soli i 2.5 grama sode bikarbone.

Sutra ujutro otišao na kafu sa kolegama.

Do sljedeće vožnje… Pozdrav.  🙂

Advertisements

Radnje

Information

30 responses

12 07 2011
Kico

Svaka čast…da si nastavio dalje poslije Glamoča taman do Makarske. Prošle godine kad smo išli, sat pokazao 254 km….

12 07 2011
zeljko_v

🙂
A i bilo bi mi lakše. Tamo poslije Glamoča, kako sam vidio, malo brda, jedno veliko jezero, i spust do mora.
Možda sljedeći put.

12 07 2011
Adis

Svaka čast!

12 07 2011
zeljko_v

Hvala!

12 07 2011
Dara

Iju, Željo, pa zazubice praviš trudnim biciklistkinjama:) svaka čast! Grupa je super za put ali i solo pedalanje je posebna uživancija.

12 07 2011
zeljko_v

Ima jedna riječ u tvom komentaru, koja me raduje… Baš, baš. Da znaš. :-))

A što se tiče same vožnje, i jedno, i drugo je super. 🙂 Da sad ne širim temu. Uživajte…

12 07 2011
Nenad

WOW! Svaka cast! 🙂
Nije mi jasno cemu 2.5gr sode bikarbone, da ne svaris hranu prebrzo? 😀
Stvarno, cemu?

12 07 2011
zeljko_v

1 litar obične vode, 2.5 grama soli, i 2.5 grama sode bikarbone čine osnovu izotoničnog napitka.
Vraćanje soli i nivoa elektrolita na nivo za normalno funkcionisanje.
Na klupi u parku popio.
Meni je baš pomoglo.

12 07 2011
Anjav

Jel ti ostalo napolitanki? :pp Nema sta, granice se lome 🙂

12 07 2011
zeljko_v

Šta ćeš… Ostalo pola table, minus dvije male napolitankice. Za golubove.
A o granicama će tek biti priče. Granice su smiješne. 🙂

12 07 2011
Младен

Жељо, дипл.краљ 😉
Одлично!

12 07 2011
zeljko_v

Hvala. Biće bolje.

12 07 2011
miro

Svaka cast.

12 07 2011
zeljko_v

Hvala !!!

12 07 2011
Goran

Forza Žeka….:)

12 07 2011
zeljko_v

Alfa Romeo.
Hvala. 🙂

12 07 2011
Predrag

Dosadno i razvuceno. Pokusaj da postavis vise fotografija sa manje teksta, veruj mi bice interesantnije…

13 07 2011
zeljko_v

Hvala na savjetu.
I sam se vodim idejom „manje je više“, ali u ovom slučaju nisam imao nekih zanimljivijih fotografija, a i tekst sam skratio, da ne gnjavim sa nepotrebnim detaljima… 🙂

13 07 2011
Adrian

ajd nekako da ti sljedeca voznja bude za Makarsku 😛 pa da se organizujemo nesto heheheh … stvarno svaka cast nije lako sam ici na dugu voznju … jos jednom svaka ti dala 😀

13 07 2011
zeljko_v

🙂
Hvala.

13 07 2011
Sinisa

Nije dosadno i razvučeno, meni se sviđa tvoj stil pisanja-čak 250 km zaslužuju koji red više, ali fotki isto treba biti vise…….. Svaka čast na vožnji i srčanosti…
P.S. Nadam se da nisi popricao sam sa sobom

13 07 2011
zeljko_v

Hvala, hvala…
Nisam popričao, ali jesam pjevao. 🙂 Kolega je dan prije pustio „Put u središte rudnika Kreka Banovići“, i meni se ušunjala u misli…
… kasnije i Pišonja i Žuga, a i ostali stihovi…

18 07 2011
Jalle

Ma bravo Željko

Šteta što se nismo upoznali sada na Vlašiću
Vidimo se na nekoj od tura

18 07 2011
zeljko_v

Ma, hvala…
Iskreno se nadam da će se ogranizovati još jedna, ako ne i više tura, kao što je bila ova na Vlašiću…
Pa da se i upoznamo…

Vidimo se…

22 07 2011
branko

e svaka cas znas kako mi je sjela prica aj sto sam ljubitelj bicikla i voznje nego brate i iiz GLAMOCA sam pa svka ti cast nema sta ja to planiram vec tri godine ali nemam volje sam, odem do bronzanog majdan i to je to…. velikiu poozdrav

22 07 2011
zeljko_v

🙂

14 03 2013
Velibor

Bravo a samo pola km od parka ti je veličanstvena Busija. U srcu šume i tu si se mogao baš dobro odmoriti.

14 03 2013
zeljkov

Hvala na savjetu. Sljedeći put, kad budem išao, probaću…

9 09 2013
zuna

bicikleur coloureur

10 09 2013
zeljkov

🙂 🙂 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s




%d bloggers like this: