Boris Čikić: Pokušaj prvi

27 07 2011

Dobro je. Još uvijek ima entuzijasta….

Da… u ovom članku ću vam predstaviti kolegu, biciklistu, Borisa Čikića, i njegov prošlonedeljni pokušaj…

Naravno… sve je počelo na Facebook-u, porukom, u jednoj od naših lokalnih biciklističkih grupa, a koja se uz to još i zove: Grupa Biciklističke Solidarnosti.

Gledam i ne vjerujem  šta čitam. Rekoh, “…biće tebi teško, brate…”, nasmješih se, i sjetih se nekih ukočenosti…

A poruka kaže:

Dara Pickard: Poziv za biciklističku solidarnost

Pozdrav

Ljudi, ja, Boris Čikić ću u nedelju 24.7.2011. pokušati opet da oborim svoj lični rekord u vožnji biciklom za jedan dan.

Plan mi je da krenem iz Sarajeva (00:00 h) prema Bugojnu, Vakufu, Jajcu, Krupi na Vrbasu, Karanovcu, i  očekujem da ću u Banja Luku stići negdje oko podne i tu bi napravio pauzu od nekih sat vremena,  da bi se putovanje nastavilo put Gradiške, pa sve do Zagreba, naravno starom cestom.

Pretpostavljam da ću za taj dan uspjeti preći 450 km,  i neću pričati o tome koliko je to zahtjevno i kakvi su bolovi u pitanju, ali ću Vas sve zamoliti da me ispoštujete svojim dolaskom i vožnjom u nekom dijelu pomenute rute jer mi je svaki vid pozitivne energije i više nego potreban.

I imam jedinu molbu za ljude koji se odazovu mom pozivu, a to je da voze iza mene kako ne bi vozio u zavjetrini jer je to ipak moja lična borba.

Puno Vam hvala i vidimo se na vožnji…

Pozdrav

Boris

_________________________________________________________________________

Detalji puta:

Sarajevo – start sa Sebilja u 00:00

Visoko   Kakanj   Vitez   Travnik   Turbe   Donji Vakuf

Jajce   Bočac   Krupa na Vrbasu

Banjaluka – pauza 1h, centar grada 12:00

Laktaši   Nova Topola   Gradiška    Okučani   Novska

Kutina   Popovača    Ivanić Grad   Sesvete

Zagreb – cilj – katedrala iznad trga Bana Jelačića

Pozdrav, Boris

 

…ova poruka je dobila 15-tak lajkova. Izgleda da se ljudima svidjelo.

I tako, nije prošlo ni pola dana, kad se počinju pojavljivati prvi glasići želje da se, bar malo, solidarišemo sa ovako zanimljivom ličnošću…

Vladan napisao, ljudi se skupili, iako je tamni oblak, pun kišnih kapi bio stalno iznad grada, otišli do kanjona, i dočekali Borisa:

Vladan Malesević:
 SVI KOJI ŽELE DA PRUŽE PODRŠKU BORISU ČIKIĆU DOGOVOR JE PAO !!!
Sutra 24.07.2011. u 9:45 okupljanje kod Zelenog mosta i polazak u 10 h prema Kanjonu, u susret čovjeku koji sigurno zaslužuje podršku i vožnja sa njim do Banja Luke, a ako ko želi i dalje !!!
PODRŽMO KOLEGU BICIKLISTU U OVOM NESVAKIDAŠNJEM PODUHVATU !!!
 

Klik. Evo prve fotografije. Kanjon.

Kanjon

Dopedalaše tako, zajedno do parka Petar Kočić, i, izgleda sve više biciklističkog, Staklenca.. gdje odmoriše, kaficu popiše. I naravno, dobro se zezaše.

Klik. Evo i druge fotografije. Staklenac, espresso, i malo odmora…

Staklenac

Naravno, tu putovanje nije završilo. Neumorni Boris je nastavio… a da li je uspio, pročitajte sami. Sam članak je osvanuo na Grupi, i mislim da bi bila prava šteta ne podijeliti ju sa ostatkom biciklističke, a i ostale, javnosti. Evo…

Boris Čikić: Moja priča

Subotu 23.7.2011. sigurno neću zaboraviti nikad, jer sam baš na taj dan donosio neke od mojih najtežih odluka.

Nalazio sam se u Sarajevu potpuno sam, u potpuno praznom stanu, koji mi je ustupio prijatelj.

Ništa ne bi bio toliki problem da se baš na taj dan nije spojilo nebo sa Sarajevom.

Svako normalan bi rekao da takvi vremenski uslovi ne mogu da se dešavaju ljeti, jer  jednostavno – nije normalno. Sjedim i molim Boga da prekine sa tim ludilom od nevremena i kao da me čuo. Kiša je prestala da pada negdje oko 21h što je poprilično olakšalo moja razmišljanja dal’ krenuti ili ne mada sam ja znao da nema odustajanja jer sam obavjestio toliko prijatelja, koji su čitavim putem vjerovali u mene.

Bilo je tu još nekih razmišljanja – tipa kuda krenuti – jer iz Sarajeva na tu stranu postoji autoput i put preko Kiseljaka. Autoput je imao svojih prednosti, a i nedostataka tako da sam u poslednji čas odlučio da krenem prema Kiseljaku upravo zbog toga što je bilo mnogo vode, a i vidljivost je bila mala.

Prije same vožnje sam otišao do minareta obližnje džamije i dodirnuo sam isti i pogledao prema nebu i zamolio Boga da me čuva na putu i da ne bude kiše. Vjerujem da, kad imaš pred sobom velike ciljeve, apsolutno nije bitno ko si, šta si, kome se Bogu moliš, jer tad samo razmišljaš kako ćeš uspjeti i ko će ti sve pomoći.

Iz Sarajeva sam krenuo tačno u 00h, sa Sebilja,  odakle me ispratila moja frendica Imrana, kojoj mogu da zahvalim na ovih par prekrasnih fotki koje imam.

Znači, prvi put sam vozio prema Kiseljaku i samo to saznanje je bilo velika prepreka, sve dok me pred istim nisu presrela tri tornjaka, kao tri teleta sa razjapljenim čeljustima. Dva tornjaka su mi trčala tik pored noge dok sam ja drečao na njih vozeći kao nikada do tad. Na moju žalost bila je uzbrdica, tako da će ona kod mene biti zapamćena kao uzbrdica koju sam najbrže izvozao. Taj događaj me držao poprilično dug dio moje rute.

Prolazeći pored jedne pumpe kod Kiseljaka, vidio sam na istoj da se prikazuje podatak kako je 12 oC, što je poprilično otežavalo moje planove, ali me nije sprečavalo da nastavim.

Na putu prema Kiseljaku su pored mene proletila tri automobile, tako da sam ja pomislio da se nalazim na vrhu neke planine i da gledam avione. Tad mi baš nije bilo svejedno, jer bi se sa psima borio, a od ovih bi samo fleka od mene ostala.

Bilo je na putu i divljaka koji su urlali iz kamiona i auta… kao da na putu vide ne znam ti ja šta, ali je to vjerovatno posljedica tranzicije, kao nekakav poslednji dobačaj čovjeka iz Bosne na ljestvici evolucije.

Na svu sreću u tom jutru, nedelje 24.7.2011., to je kratko trajalo jer sam išao put Komara, a na istom je bio zabranjen saobraćaj za auta, jer su bili radovi na jednom od mostova. Sarajevo je na 550 metara nadmorske visine, odakle sam se penjao na nekih 630, pa opet spuštao na nekih 300, da bi se popeo na Komar koji je visok 930 metara nadmorske visine. Sve bi to bilo sjano da tog jutra na Komaru nije bilo toliko hladno i maglovito. Temperatura sigurno nije bila iznad desetak stepeni, a ispred mene samo malo svjetla – kao u tunelu. Vozio sam kroz oblak tako da nije morala da pada kiša, ona je jednostavno bila tu.

Uvijek kad se vozite uzbrdo, uvijek vam slijedi jedinstvena nagrada – vožnja nizbrdo, što je bilo poprilično lijepo, pogotovo kad vas dočekuje zora. U Donjem Vakufu sam napravio pauzu od nekih petnaestak minuta, gdje sam opet na moje čuđenje mogao da primjetim čopor od nekih petnaest do dvadeset pasa koje ne možete vidjeti ni u filmovima. Od Vakufa, kako kažu biciklisti sve mi je išlo na nogu, sve je bilo nizbrdo kanjonom moje rijeke Vrbas, ali tu je počeo da me napada vjetar, što je bio ogroman problem za ostvarenje mojih ciljeva. Pošto mi je bio plan da u Banja Luku dođem u podne, morao sam da momački zapnem i da pravim što manje pauze. Prvi ljudi koji su me dočekali bila su dvojica biciklista na koje sam naišao nešto malo poslije Krupe na Vrbasu, što je u takvom momentu, ne mogu vam opisati – mnogo lijep osjećaj.

Njihov komentar je bio: „PA ŠTA JE OVO? VOZIMO IZ BANJALUKE VJETAR U PRSA, VOZIMO PREMA BANJALUCI VJETAR U PRSA“.

Valjda se sve nešto uskovitlalo i govorilo mi da trebam da odustanem. Razmišljao sam ja neki dio puta i o tome, jer sam bio poprilično iscrpljen, ali su me prijatelji čekali u rafting klubu Kanjon, tako da o tim problemima nisam imao kad da razmišljam, a morao sam malo i da ispoštujem dvojicu biciklista pa da ne kilavim baš previše. Nakon što smo se ispozdravljali i izgrlili, što mi je dodatno napunilo baterije, svi smo se zaputili u park Petra Kočića. Upravo tad su oblaci opasno počeli da se kovitlaju i osjećalo se da će kiša svakog momenta, a ja sam imao konverzaciju sa svojim Bogom „…ne još, ne još!…“. U toku vožnje kao da smo se nas dvojica dogovorili da je u redu da kiša počne u 12:25h, valjda zbog toga što smo se na neki način cjenkali pa sam nakon njegove ponude prihvatio da to bude baš tad. To su neka moja vjerovanja koja su se dešavala u mojoj glavi. Ipak su me došli dočekati moji prijatelji i nije red da pokisnu na samom početku.

U park smo bukvalno uletili u 12:25, i na iznenadjenje, kiša je počela, sa prethodnicom udara gromova, kakve nikad nisam čuo. Imao sam osjećaj da su nekakvi plotuni sa neba. Za mene je to sve nekako prosto nevjerovatno i zagonetno, ali mnogo prijatno moram vam priznati.

Tu u parku sam zajedno sa prijateljima napravio najveću pauzu od nekih devedeset minuta. Mnogo smo se zezali i oni su me bukvalno ponovo stavili na noge, kao kad mala beba prohodava. Neki su me zapričavali, neki masirali, neki zavijali, a moje misli su bile usmjerene samo prema mojoj djevojci, u kojoj se mogao vidjeti pogled zadovoljstva. Kiša je neprestano padala i ja sam opasno razmišljao da prekinem, a kako bi to čovjek mogao da učini kad su tolike oči uprte u njega a iste imaju toliko povjerenja i vjere u uspjeh.

Kiša je toliko padala da sam imao osjećaj da je nastavak u stvari bilo više plivanje, ali su me prijatelji potpuno spakovali, što sa nepromočivim duksom, što sa nevjerovatnom energijom. To je sve bilo toliko nabrijano, da sam ja zaboravio da odem do crkve, i dodirnem zvonik i zahvalim se Bogu što me ispoštovao i čuvao do Banjaluke, tako da sam malo skrenuo sa moje rute u Laktašima i otišao do crkve da je dodirnem.

Nastavio sam sve do Mahovljana, gdje me dočekala rodbina moje djevojke. Mnogo lijep osjećaj kad te svi gledaju sa očima divljenja, i sad vi meni recite kako ja svojoj majci i sestri da obećam da tako nešto neću opet uraditi. Nastavio sam prema Gradišci i negdje pred Topolom me dočekao još jedan biciklista iz Gradiške, Vedran, i sa njim sam vozio i razgovarao sve do Gradiške, gdje smo napravili jednu pauzu uz piće.

Gradiška

Na graničnom prelazu sam prošao veoma brzo, a pošto su me pratili moji roditelji i djevojka autom, oni su mi ispričali kako se carinik čudio što prate biciklistu kog nema sve do Zagreba. Ali je onda bilo baš smiješno, kad je ćale rekao

„…nije samo do Zagreba, nego od Sarajeva do Zagreba…“. Cariniku tek tad ništa nije bilo jasno.

Čim sam ušao u Hrvatsku, kao da se sve urotilo protiv mene. Bio sam potpuno mokar, temperatura se sve više spuštala i što je najgore vjetar je tako udarao u prsa, da je bilo prosto nemoguće voziti. Bilo je pet sati, i u tom momentu nije bilo nikakve šanse da iznevjerim sve prijatelje koji su vjerovali u mene… jednostavno bi ostavio srce na cesti, ali ne bi odustao.

Prva tri kilometra sam vozio nešto više od tri sata, a u nekim normalnim uslovima to bi iznosilo maksimalno sedam minuta. Vozio sam sa vjerom, da će vjetar prestati i da ću da se zaletim iz sve snage i ispunim sva očekivanja, ali to se nažalost nije desilo. Poslednjih četrdeset do pedeset kilometara sam vozio četiri sata, što pokazuje kolika je to patnja i borba bila, ali kad sam shvatio da agonija jednostavno mora da prestane i da nema šanse da dođem do Zagreba ni za još dva dana u takvim uslovima, jednostavno sam stao i sam sebi rekao to je to.

Mnogo gorak okus u mom biću.

Putovanje je završilo u Kutini, negdje oko pola deset, nakon pređenih 346 kilometara.

Mnogo mi je žao i krivo, što nisam uspio da dođem do katedrale u Zagrebu i na taj način završim svoju priču, o jednoj vožnji jednog potpuno običnog čovjeka. Uprkos gorčini, treba čovjek biti ponosan na sve što je uradio,  jer kad se pogleda zna da je učinio nadljudski napor i bukvalno ostavio srce na cesti za svoje prijatelje.

Ljudi, hvala vam na tome do neba… mnogo ste me zadužili.

Pozdrav,

Boris

Boris Čikić, biciklista

Šta reći, nakon svega ovoga, nego… Bravo !!!

…i vidimo se na drumu, naravno… 🙂





Glamoč je pao…

12 07 2011

Bio. Vozio. Bilo jaaako lijepo. Nisam se pretjerano umorio. Živ sam.

Hoću još.

Evo pokušavam da nešto pametno smislim i napišem, nebi li ovaj članak počeo da se razmotava, ali, bojim se da imam problema. Neako mi je dosta toga još uvijek tu, u glavi, a nebih želio da vas gnjavim sa nekakvim detaljčićima, koji samo meni znače. Evo, pokušaću…

404

Spavanje. Sanjanje krivina. Nizbrdica. Ne, ne. Ja ih nisam sanjao. Jeste bilo malo nervoze prije spavanja, ali to su samo oni leptirići koji dođu pred neko malo veće putovanje… I na kraju buđenje. “…ma još 5 minuta…”, i pet po pet, dođe i 4 sata. “…’Ajmo, momče, na noge lagane…”. Gledam u mrak, i pitam se da nisam malo poranio… Poslije higijene, par minuta kasnije… Dobro je. Zora će….

Bickl je na asfaltu, i krećem lagano prema Staklencu. Grad spava. Kroz raskrsnice prolazim bez straha od limenih kutijica… Zora je.

Ispred Staklenca sačekam akademskih pet minuta, za svaki slučaj. Možda je neko ipak odlučio da danas vozi. Sjetio sam se svih onih koji su mi pisali, izražavajući svoje žaljenje što neće moći na ovu vožnju, jer bi trebali spavati dva puta, ovdje, u Banja Luci… A i onih koji su podijelili neke savjete, i poželjeli srećan put… Ništa, ljudi. Biće vožnji….

Krenuo. Bi mi nekako drago. I prvi semafor. Crveno. Stadoh. Okrenuh se i napravih fotografiju.  “…vidimo se…”. Krenuh. Prođe i jedna patrola. Pogledašmo se, i svako na svoju stranu. Ja ću u Glamoč… Hahahaha…

...vidimo se...

Pa lagano prema Kolima. A dosta je i turista, željnih mora, protutnjalo Manjačom tog jutra. I neka dječica su pozdravljala bicikliste, sa zadnjih sjedišta tatinih ili maminih automobila… A jutro predivno. Ni toplo, ni hladno. Taman onako kako treba. Dolazi jutro. Jedan od prvih ljudi, koji nije bio u automobilu, je bio jedan kosac, gore blizu Kola. 5 je sati. Prva je Bonžita otvorena. Život je lijep.

Do Čađavice sam stvarno uživao. Predivno jutro, prava temperatura, bez vjetra. Čak se i tijelo nije budilo. Ništa ne žulja, ništa se ne koči. Noge predu kilometre. Puštam da me nizbrdice nose. Ovakva vožnja se ne napada. Nego lagano, i samo da sam u zoni. I onda se može i na Mars. Tijelu samo daj da pije i jede, i to je to.

Manjača je pala za 3 sata i jedan minut. Na putu AVNOJ-a dva momka idu u suprotnom pravcu. Pozdravljaju. Cikloturisti. Rano je jutro.

Do raskrsnice, koja vodi put Podrašnice, Baraća, a i Glamoča, provodim u dosta dobrom raspoloženju, gledajući kako se brzina ustabiljuje iznad 25 km/h….. Imam dobar tempo. Izgleda će biti sve u redu.

Skrećem kroz pumpu, i pravac Podrašnica. Par kilometara niže, eto i prvog odmora. Espresso. Banane. Voda. Začuđeni pogledi u prodavnici. Odmor.

Kafa, kao i uvijek, razvedri. I krehuh lagano. Ma, sve super. Sa desne strane puca pogled u predivne doline. Priroda. Idem jako nizbrdo. Ali, ja ne želim da idem nizbrdo. Grozno. A nizbrdica traje li, traje… „…neću ovo…“ Eto me, idem 50-tak na sat. Šibam nizbrdo. A trebao bih ići lagano uzbrdo. Neko je tu nešto pogriješio. Ma, oni na Google-u nemaju pojma. Mogli su malo bolje odraditi posao za ove naše terene. Jer svaka nizbrdica ima svoju uzbrdicu…. A ispred mene su Mliništa. 1270 m. A ja idem nizbrdo. Grozno.

I, naravno, u svom tom šibanju nizbrdo… „…PUC…“ …. „Šta je sad… Ma, sigurno neki kamen zapeo o obruč…“ Ruka ispod sjedišta je utvrdila da je, juče kupljena, torbica otpala. Iako je pored glavnog mehanizma imala i sigurnosni mehanizam. Otpala.

„…Ajoj. šta ću sad. U njoj su mi bile pare, lična, alat, guma…Kako ćiu ju naći u onoj travi pored puta. I gdje je uopšte ispala. Pa ja sam samo kočio 30-tak metara. A gdje je ona. Kasniću… „  Okrenem se i nazad. Desetak sekundi pedalanja prema gore, i… Crni zamotuljak na sred puta. Radost.

Ko je ovde nemiran...

Ne da sam imao sreće. Rekonstuisao sam: Išao sam jako nizbrdo, točak je zveknuo u rupu na putu (kojih je bilo ohoho), od siline udarca, torbica otpdada, udarao bankinu pored puta, i umjesto da završi u travi, na početku neke šumice (za koju sam kasnije saznao da je minsko polje tamo, možda 🙂 ), završava na asfaftu. I čeka moj povratak.

Uzeh neposlušnu torbicu, montiram ju na upravljač, da je ne izgubim iz vida, kad… Pet motorista iz suprotnog pravca, idu i pozdravljaju… Pozdrav momci. Izgleda se biciklisti lakše sporazumjevaju sa motoristima.

I tako se profil polako mijenjao. Ide se lagano gore. Prvi jači znoj pada. Gutljaj vode. Idemo gore. Lagano. Sljedeća na redu su Mliništa. Puf, pant…Puf, pant… Lagano uzbrdo. Nađem svoj ritam i udri… Putari popravljali put, i malo zezali „..momak… daj okreni taj biciklo dole… biće ti lakše…“ ahahaha… „…Vidimo se gore, ljudi….“ Još malo.

A eto i Mliništa. A eto i voz. Ćiro na nekih 1100 metara nadmorske visine. Naravno, zarđao, i u prilično ružnom stanju. Obavezno fotografisanje pored table. Sviruckanje automobila. Pozdravljaju.

Jedna od zanimljivosti je ta da Mliništa nisu prevoj, kao što sam i mislio, nego su samo jedno mjestašce blizu samog prevoja. Znači još malo. Uzbrdo, znoja. Pa će se sve proljepšati, kad se krene nizbrdo. Jer svaka uzbrdica ima svoju nizbrdicu… J

Na samom prevoju tabla. Velika bijela. I ćirilica

A poslije table zrikavci. Ahahaha. Kao da sam ušao u zemlju zrikavaca. Zri-zri. Zri-zri. Još malo pa i sebe neću čuti. Definitivno jedno novo iskustvo. Predio pomalo planinski. A spust i nije bio neki. Sa samog prevoja se ne srmoglavljuje, nego se uđe u kao neko sedlo, malo dole,pa malo gore, pa onda… Pravi spust. Prema Polju Glamočkom…

Na jednom mjestu stajem, i snimam fotografiju, istu kao fotografija, koju sam našao na Internetu, tražeći ilustraciju za poster, za ovu vožnju. Glamočko polje. Još 20-tak km do Glamoča.

Polje Glamočko, mojom rukom

I smorih se. Ma, tamo se nalazi jedan dio puta ravan k’o daska, a duuuugačak. Kažu da je to pomoćna pista Aerodroma. I široka je kao dva puta. I par kilometara ravan. Smarajući.

300 na sat

Eto mene i u Glamoču. Kod table sam primjetio da se u Glamoču može kupiti crni lak u spreju.

Glamoč - Гламоч

Opet do prodavnice, da se kupi kakve mješovite robe za pomalo umornog putnika. I litar vide, naravno. Pa do parka. A park(ić) okružen kafićima. Troje djece, i ja u park(ić)u. Nekako sam imao utisak da me mnogi pogledi prate. Biciklista u punoj opremi gnjavi tamo nekakvu ribu i paradajz. Ahahahaha. Dođe mi jedanod dječaka, koji se igrao u parku, i pitao „….čiko, čiko, gdje ste kupili bicikl…“ „..od jednog mog druga…“, odgovorih, a on će „…e, dobro da i ja znam gdje ću kupiti novi….“.

Kasnije je došao sa svojim biciklom, pa smo još koju prozborili . Gume, kočnice, brzine.

Malo se i odspavalo. Tačnije odremuckalo. Na klupi. U parku. I ne da mi je prijalo, nego… Malo odmora od torture tijela, i noge gore da se krv spusti plus pola table čokoladnih napolitanki čine čuda. Mže se nazad.

14:00. Dubok uzdah, nazad u sedlo, i idemo… nazad. Par znatiželjnih pogleda, dok napuštam grad. Dobro je, nije baš tamo sve ravno. Idem lagano nizbrdo, i držim dosta dobar tempo. Nekakav vjetrić malo propiruje. Nije baš neka vrućina, mada bi bilo dobro da je bar par stepeni hladnije. Samo malo više vode, i to je to. Idemo gore. Nazad na prevoj.

Ali ne baš tako lako. Kad sam shvatio šta se dešava, počeo sam se nekontrolisano smijati. Vrućina… brdo… znoj… napor… i neke muve. Ahahahaha. Ali ne obične, nego neke veće, prozirnih krila, i velikih zelenih očiju. Slete, zabodu, i piju. Grozno. Mene su samo jednom dohvatile. Pecnulo je. Meni smiješno. Idem uzbrdo, želio bih brže, a noge nemogu, vrućina, one kruže, ja, kao konj kada se brani repom, mlataram rukama oko zadnjeg trapa, svakih 20-tak sekundi… Ahahahaha….

Patnja je patila sve do sedla. Pa onda cvrčci. Mislim da mi je dosta životinjskog svijeta za danas.

Prevoj. Bijela tabla i ćirilica. Radost.

A onda prestajem sa pedalanjem. Tražim najaerodinamičniji položaj. Pokušavam da se pretvorim u oblik kapi, i… idemo doleeee…. Jedno 15-tak minuta spusta. Jedan od najdužih spuštanja .

A spustih se u dolinu, iz koje opet treba izaći, tamo prema Podrašnici. Znate kako je lijepo vidjeti put, kojim trebate proći, a koji je urezan na brdu ispred vas, i još se i dalje penje uzbrdo. Nema šta, predivan prizor. Staneš sa strane, i pomjeriš pogled na neku zelenu poljanu. Jer zelenilo smiruje…

Malo po malo, eto i Podrašnice. Zelenkovcu sam samo mahnuo, bližilo se veče…. Malo vode, banana, i nastavak, do jedne od najomiljenijih krivina.

E, ta krivina se nalazi na glavnom putu prema Mrkonjiću, par kilometara prije Balkane. Na njoj je i mali prevoj, odnosno tačka od koje je, pa sve do Banja Luke, sve nizbrdo. Osim onog penjanja na Dabrac, da bi se uhvatio novi zalet prema kući. Juhuhuuuu….

Mahnuo Balkani, prozujao pored Mrkonjića, pa spust do Bjelajca. Bez okrenute pedale. Pa onda blaga nizbrdica, onim kanjončićem, taman da se može okretati do 30-tak km/h, sve do raskrsnice ispod Dabraca.

A na raskrsnici komedija.

Nekako smo zajedno, i ja na biciklu, i jedan veliki bijeli šleper, došli na raskrsnicu, i oba trebamo gore… Budući da sam ja malo brži u skretanju, napravih malu prednost… Kad.. čujem ne baš tako lijepo škrgutanje mjenjača, bruku motora… i bijeli šleper se poravnava sa mojom malenkosti, i idemo lagano gore, zajedno. I vidim vozača, nešto objašnjava.Kroz zatvoren prozor.  Pantomimom mu objašnjava da ga ne čujem. Čova spušta procor, kad ono „…e… momak… ‘oćeš da se trkamo do gore…“ Smije se… „…nemam ja toliko snage…“, smijem se, i pozdravljam. Ode on gore. Malo brže od mene. Dobro, dobio me je danas. A sljedeći put ću se spremiti…. 🙂

Dabrac. Posljednji prevoj. Puštam se do podnožja. Još malo. Već mi se gubi glas. Dosta mi je i vode. Pogledah na dres. Smiješno. Kao da sam u fabrici soli. Naime, toliko sam soli, kroz znoj izbacio, da su mi se ramena, koja su na dresu crna, bila potpuno bijela. Isto tako i laktovi. I popih još jedan gutljaj.

Dabrac. Posljednja planina.

U Krupi kupovina banana, i taman da se popnem na bicikl, vlasnik izađe iz prodavnice, i popričasmo. Odakle momče, kuda, kad si krenuo… Tamo-vamo. Čovjek reče da i on vozi do Bočca. Objasnih mu kako je bicikl odličan lijek protiv banaka, kredita, stresa… Na trenutak se zamisli. Još par riječi, i polijećemo…

Još malo. Par krivina, Tijesno. A u Tijesnom ljudi pripremaju rafting prvenstvo. Huči Vrbas. Još malo. Prolazi jedan automobil. Neko sa fotoaparatom iz automobila, fotografiše umornog biciklistu. Blic. Pa Karanovac. Pa Šeher. Pa Ekvator. Pa pijaca. Dolac, ispred hostela dvoje Poljaka pričaju. Ispod mosta,pa  lijevo. Radost.

21:12 ispred zgrade. Juhuhuuhu. 🙂

Da, bicikl je bio malo teži na stepenicama, nego jutros. Ali tako je poslije svake vožnje. Šta ćeš.

Sve u svemu, evo i brojeva.

257.55 kilometara, 13 sati, 40 minuta i 2 sekunde vožnje.

1 espresso, 3 Bonžite, 5,5 litara vode, 2 mala Gud kikirikija, 5 banana, pola hljeba, 2 paradajza, 1 tunjevina, čoko-napolitanka, 2.5 gr soli i 2.5 grama sode bikarbone.

Sutra ujutro otišao na kafu sa kolegama.

Do sljedeće vožnje… Pozdrav.  🙂





Svi putevi vode u… Glamoč

4 07 2011

Ide mi se. Stvarno mi se ide.

A nisam siguran ni da li mogu toliko da vozim.

Doduše, dok ne probam, neću ni znati…

Prije neki dan sam napravio pola te dužine, po brdima, i nisam se toliko umorio, da sam se borio za život, već onako… I sutra ujutro ustao normalno… I hodao normalno…

Eto, tako. Ova moja pisanija možete shvatiti kao poziv na jednodnevnu biciklističku vožnju. U pravom smislu te riječi.

Znači, čitav dan vozimo bicikl. Čitav.

Malo uzbrdo, pa po Manjači, pa kroz Baraće, i onda do Mliništa, do Glamoča… I  sve to skoro pa isto u povratku. A povratak preko Mrkonjić grada…

A zašto baš Glamoč?

A zašto da ne?

Pa, nekako mi je baš Glamoč daleko, visoko, nedostupan, u oblacima. Pa i sama činjenica da, prilazeći Glamoču, treba preći preko prevoja Mliništa, koja su viša nego neki planinski vrhovi, daju nekakav avanturistički duh čitavoj ovoj priči. A i nisam nikad bio u Glamoču.

Crtajući, razmišljajući, procjenjivajući, došao sam do toga da bi priča trebala biti ovakva:

Rano ujutro pokret. 4:30. Znam, oči krmeljave i snene, ali žao mi je… moramo na put…. Lagano do Kola, pa preko Manjače. Spustimo se do Čađavice, pa lijevo do plave pumpe. Kod nje skrenemo desno, i do Podrašnice. Kafa. A može se i nešto pojesti i popiti. Tu smo na nekom 60-tom km. Blago odmaramo, nekih pola sata.

Do Mliništa je još 40-tak km, uzbrdo. Lagano se penjemo na 1293 metra nadmorske visine. Sigurno će nam pucketati u ušima. A na Mliništima kafa. Rekoše da se tamo mora stati i bar malo odmoriti. Vidjećemo.

Do Glamoča

Do Glamoča spust i ravnica Glamočkog polja. Glamoč. Ručak. Odmor. Vazduh. Sunce. Odmor. Jedno sat, sat i po. Pa onda nazad.

Malo frke da sa popnemo nazad na Mliništa, i onda lagano, nazad do Podrašnice. Eventualno odmor, ili možemo odmor da pomjerimo na Balkanu, svakako nam je usput.

Kod Plave pumpe skrećemo desno, i krećemo ka Balkani i Mrkonjić gradu. Inače, od Balkane, pa sve do Banja Luke, uz izuzetak penjanja na Dabrac, je sve nizbrdo. Ma pjesma. Prije neki dan sam iz MG-a stigao za nekih 2 sata. Stvarno je pjesma…

Od Glamoča

I to bi bilo to.

Po nekim procjenama, ukupan put bi trebao biti oko 245 km, i imamo nekih 15,5 sati dana. Sunce izlazi u 5:15, a zalazi u 20:39. Ako nam prosječna brzina bude 20 km/h, imamo nekih 12 sati vožnje, i nekih 3 sata odmora za ispijanje kafa, hranjenje umornog tijela, sipanje vode u suve bidone, i kupovinu žita po prodavnicama.

Sve one stvari, oko toga šta ponijeti, kako se obući, neću napominjati, jer onaj ko bi išao na ovakav put to i sam zna.

Eto, toliko. Razmislite, javite se, pa da se vozi…

Linkovi do GPS ruta:

Do Glamoča – http://ridewithgps.com/routes/504336

Od Glamoča – http://ridewithgps.com/routes/504330

🙂

P.S. Da, napisaću izvještaj. Ovde, u nastavku… Kad se vratim, i uhvatim vremena. Možda bude i koja sličica…

 

Živ sam i zdrav. Samo malo da mi se slegnu utisci, pa pišem… 🙂